Ernst Majr: Filozofska razmatranja evolucije živih sistema, seksualna reprodukcija i roditeljska briga za potomstvo

Ernst Valter Majr (Ernst Walter Majr 5.7.1904. — 3.2.2005.) bio je jedan od vodećih evolucionih biologa 20. veka. U svom naučnom radu bavio se i taksonomijom, ornitologijom, istorijom nauke i prirodnjaštvom (naročito istraživanjima u tropskim predelima). Rad Ernsta Majra vodio je stvaranju savremene evolucione sinteze. Naredni tekst je II deo prevoda njegovog eseja o osnovama evolucione biologije i diverziteta života. Prethodni deo prevoda (I deo) sa nalazi ovde.

Evolucija živih sistema

Broj, vrsta i diverzitet živih sistema je izrazito velik, i svaki sistem, na sebi svojstven način, jeste jedinstven. Toliko različite su, zaista, vrste organizama da bi bilo uzaludno pokušati razumeti evoluciju kao celinu opisujući evoluciju virusa i gljiva, kitova i sekvoja, slonova i kolibri ptica. Možda bismo mogli stići do valjanih generalizacija približavajući se zadatku na više neortodoksan način. Živi sistemi evoluiraju da bi dočekali izazove okoline. Možemo se, stoga, pitati kakvi su specifični zahtevi koje organizmi susreću?

Prvi zadatak jeste izboriti se sa kontinuiranom promenom i ogromnom raznovrsnošću okoline, čiji resursi, ipak, nisu neiscrpljivi. Mutacija, generator genetičke varijabilnosti, jeste prepoznatljivo sredstvo kopiranja unutar heterogenosti okoline u prostoru i vremenu. Vratimo se nazad na početak života. Prvobitni organizam, u potrebi za određenim složenim molekulom u primordijalnoj „supi“ u kojoj je živeo, postigao je posebnu prednost mutirajući na takav način da je, nakon iscrpljivanja resursa okoline, bio sposoban da sintetiše potrebne molekule od jednostavnijih molekula koji su bili dostupni u obilju. Jednostavni organizmi kao bakterije i virusi, sa novim generacijama na svakih 10 ili 20 minuta i sa ogromnim populacijama koje se sastoje od miliona i biliona individua, mogu dobro da se prilagode diverzitetu i promenama u okolini, i to samo putem mutacija.

Bakterije iz porodice Oceanospirillales koje se evoluirale ishranu naftom. Otkrivene
tokom poslednjih ekoloških havarija 2010. godine i izlivanja nafte u Pacifiku.

Zaista, sposobnost za mutiranje je možda najvažnija evoluciona karakteristika jednostavnih organizama. Štaviše, njihov sistem fenotipske adaptacije je izvanredno fleksibilan, dozvoljavajući brza prilagođavanja na promene okoline. Složeniji organizmi, oni sa mnogo dužim generacijskim periodom, manjom veličinom populacije i sa posebno suptilno balansiranim koadaptiranim genima, pokazuju rizik u velikom oslanjanju na mutacije u borbi sa promenama okoline. Šansa da će se pojaviti odgovarajuća mutacija u pravo vreme, tako da bi mutacija sama za sebe mogla isporučiti odgovarajuću genetičku varijabilnost za iznenadne promene u okolini, zapravo je jednaka nuli.

Šta je, onda, preduslov za razviće složenijih živih sistema?

To je sposobnost različitih organizama za razmenu „genetičkih informacija“ jednih sa drugima, proces koji genetičari zovu rekombinacijom, a popularnije seksualnom reprodukcijom. Selekciona prednost seksualne reprodukcije je toliko direktna i tako velika da možemo pretpostaviti da se pojavila u vrlo ranim stadijumima istorije života. Hajde da ilustrujemo ovu prednost jednim primerom. Primitivni organizam koji je sposoban da sinteiše amino-kiselinu A, ali izdržava u primordijalnoj supi od amino-kiseline B, i drugi organizam koji je sposoban da sintetiše amino-kiselinu B, ali izdržava u primordijalnoj supi od amino-kiseline A, mogli bi genetičkom rekombinacijom da proizvedu potomstvo sa sposobnošću za sintezu obe amino kiseline, prema tome i sposobnost da žive u okolini koju nisu imali svaki posebno. Genetička rekombinacija može izrazito ubrzati evolucionu promenu i učestvovati u nezavisnosti od okoline.

Mnogobrojni mehanizmi su evoluirali tokom vremena kojim su rekombinacije postale preciznije u svakom pogledu. Rezultat jeste evolucija detaljno konstruisanih hromozoma: diploidnih, kroz dva homologna hromozomska para, jedan izveden od oca, drugi od majke; razrada procesa mejoze tokom koje homologni hromozomi razmenjuju delove na taj način da se hromozomi oca i majke prenose na praunuke celi, ali kao rekonstituisani hromozomi sa novim kombinacijama gena. Ovi mehanizmi regulišu genetičke kombinacije među individuama i daleko su važniji izvor genotipske varijabilnosti viših organizama.

Veličina genetičkog diverziteta u okviru svake ukrštene populacije regulisana je balansom između mehanizama koji favorizuju inbriding i onih koji favorizuju autbriding. Krajnosti u ovom pogledu su mnogo veće među biljkama i nižim životinjama, nego među višim životinjama. Ekstremni inbriding (samooplodnja) i ekstremni autbriding (redovna hibridizacija sa drugim vrstama) su retke kod viših životinja. Autbriding i inbriding jedinke su drastično različiti živi sistemi u kojima je broj adaptacija usaglašen na harmoničan način.

Rezultat seksualne reprodukcije je taj da svaka nova kombinacija može biti testirana u okolini svake generacije. Ogromna moć procesa genetičke rekombinacije seksualnom reprodukcijom postaje očigledna ako se setimo da u seksualnom reprodukovanju vrsta ne postoje dve indivudue koje su genetički identične. Moramo priznati da je seksualna reprodukcija čudesna!

Čak i seksualna reprodukcija ima svoje nedostatke 

Da bi se ovo pojasnilo, postaviću model univerzuma koji se sastoji od genetički sasvim različitih individua koje nisu organizovane u vrste. Svaka individua može učestvovati u genetičkoj rekombinaciji sa bilo kojom drugom individuom u ovom modelu. Slučajno, kao rezultat slučaja, novi skupovi gena biće sagrađeni tako da imaju jedinstvenu adaptivnu prednost. Ipak, pošto u ovom određenom evolucionom sistemu nema garancije da će neobična individua učestvovati u genetičkoj rekombinaciji samo sa individuama koje imaju slični adaptivni genotip, neizbežno je da ovaj neobični favorizovani genotip bude najzad uništen rekombinacijom tokom reprodukcije.

Kako se ovakva propast može izbeći? Dva su moguća načina, i priroda je prisvojila oba. Jedan način jeste da se napusti seksualna reprodukcija. Zaista, nalazimo širom životinjskog carstva, i čak učestalije među biljkama, tendenciju napuštanja seksualne reprodukcije privremeno ili trajno, u nameri da se uspešnom genotipu da šansa da se replicira nepromenjen, generaciju za generacijom, uzimajući prednosti svoje jedinstvene superiornosti. Ipak, istorija organskog sveta jasno pokazuje da evolucijski oportunista dohvata kraj kanapa pre ili kasnije. Svaka iznenadna promena okoline će pretvoriti genetičku prednost u smetnju i pošto neće imati sposobnost generacije novih genetičkih varijeteta putem rekombinacije, nužno će izumreti.

Bonobo (Pan paniscus), nazivan i kao patuljasta šimpanza. Ima DNK više od 98% sličan Homo sapiensu, mnogo bliskiji srodnik čoveku nego gorili. Polni odnosi igraju važnu ulogu u društvenoj zajednici, koriste se kao pozdravi, kao sredstvo u rešavanju sukoba i pomirenju posle sukoba, a nekad i kao usluga koju ženke pružaju u zamenu za hranu. Bonobo je jedini čovekoliki majmun osim čoveka kojh upražnjava oralni seks i seks "spreda".

Drugo rešenje jeste „novina“, ako može da mi bude oprošteno zbog upotrebe antropomorfnog pojma, bioloških vrsta. Vrsta je zaštitni sistem koji garantuje da će se samo one individue ukrštati i razmenjivati gene koje imaju uglavnom isti genotip. U ovom sistemu ne postoji opasnost da će neuspeh genotipa rezultirati genetičkom rekombinacijom, zbog toga što su svi geni prisutni u genofondu prethodno bili testirani, kroz mnoge generacije, radi sposobnosti da se rekombinuju harmonično. To ne odstranjuje priličnu varijabilnost unutar vrste. Zaista, sva naša izučavanja nam omogućuju da uvidimo sve više koliko je ogromna genetička varijabilnost, čak unutar relativno jednoobraznih vrsta. I pored toga, osnova razvojnih i homeostatičkih sistema ostaje ista, u principu, kod svih članova vrsta.

Jednostavnim objašnjenjem biološkog značaja vrste izbegao sam dosadno pitanje kako definisati vrste. Još bih dodao da vrste mogu izvršiti funkciju zaštite dobro integrisanih, harmoničnih genotipova pomoću izvesnih mehanizama (tzv. „izolacionih mehanizama“) koji sprečavaju ukrštanje indivudua sa drugim vrstama.

U našem dizajnu savršenog živog sistema, došli smo do sistema koji se može izboriti sa heterogenošću okoline i koji ima načine da zaštiti dobro koadaptirane, harmonične genotipove. Ovako opisan, ovaj dobro balansiran sistem izgleda tako konzerviran kao da ne nudi mogućnosti za poreklo novih dodatnih sistema. Ovaj zaključak, kada bi bio istinit, doveo bi nas u pravi konflikt sa evolucionom istorijom sveta. Paleontolozi kažu da nove vrste nastaju kontinuirano tokom geološkog doba i da se multiplikacija vrsta, kao kompenzacija za izumiranje vrsta, morala pojavljivati u zapanjujućim razmerama. Ako je vrsta dobro balansirana, dobro zaštićena, i tako složena kao što smo opisali, kako je moguće da jedna vrsta bude razdeljena na dve? Ovaj ozbiljan problem je veoma zbunjivao Darvina, i evolucionisti su raspravljali o njemu stotinama godina.

Najzad, pokazalo se da postoje dva moguća rešenja, ili bolje da kažem javljala su se dva uobičajena rešenja. Prvi način se učestalo javljao među biljkama, ali ređe u životinjskom carstvu. Sastoji se od dupliranja hromozomskih parova, tako da nova indivudua više nije diploidna sa dva homologna para hromozoma, već, da tako kažemo, tetraploidna sa četiri para hromozoma ili, ako se proces nastavlja, poliploidna sa još većim brojem hromozoma. Produkcija poliploida stvara momentalnu specijaciju; produkuje nekompatibilnost između roditeljskih vrsta i vrsta-kćeri, u jednom koraku.

Drugi način specijacije je jednostavan. Do sada, govorili smo o vrstama kao o nečemu krutom, uniformnom i monolitnom. Stvarno, prirodne vrste, naročito one široko rasprostranjene, koje se sastoje kao i ljudska vrsta od mnogobrojnih populacija i rasa, sve one se više ili manje razlikuju jedna od druge po genetičkom sastavu. Neke od ovih populacija, posebno one na periferiji vrstovnog niza, su potpuno izolovane jedna od druge i od glavnog tela vrste. Pretpostavimo da je jedna od ovih populacija sprečena na duže vreme da razmenjuje gene sa ostatkom vrste, zbog izolacione barijere – pošto je na planinskom vencu, u pustinji, vodenoj površini – koja je neprohodna. U normalnom procesu mutacije, rekombinacije i selekcije genofond izolovane populacije postaje sve više različit od ostalog dela vrste, konačno dostižući nivo distinkcije koji obično karakteriše drugačiju vrstu. Ovaj proces, koji se zove „geografska specijacija“, jeste do sada najrasprostranjeniji način specijacije u životinjskom cartsvu, i vrlo verovatan način i specijacije biljaka. Pre nego što se ova početna vrsta kvalifikuje kao nova vrsta, mora steći dva atributa tokom genetičke rekonstrukcije. Prvo, mora steći izolacione mehanizme koji sprečavaju ukrštanje sa roditeljskom vrstom kada obe stupe u kontakt. Drugo, mora se dovoljno promeniti u zahtevima okoline, u korišćenju niše (kako bi ekolozi rekli), tako da mogu živeti jedna uz drugu majka i ćerka vrste, a da ne podležu kompeticiji.

Vrste živih sistema

U našoj diskusiji o evoluciji živih sistema, koncentrisao sam se, do sada, na veći deo procesa i fenomena, kao što su uloga mutacije, genetička rekombinacija, seksualna reprodukcija bioloških vrsta i proces specijacije. Ovi procesi čine mehanizme diverzifikacije živog sveta mogućim, ali ne objašnjavaju zašto postoji tako ogromna varijabilnost života na zemlji. Sigurno je da ima više od 3 miliona vrsta životinja i biljki koji žive na zemlji, verovatno više i od 5 miliona. Koji princip dozvoljava egzistenciju ovakvog obilja različitih vrsta? Ovo pitanje je mučilo Darvina, i on je otkrio odgovor koji je izdržao test vremena.

Dve vrste, da bi koegzistirale, moraju se razlikovati u korišćenjima resursa okoline na način koji dovodi do kompeticije. Za vreme specijacije snažna selektivna beneficija jeste postati drugačiji od preegzistentne vrste, iskušavanjem novih ekoloških niša. Ovo eksperimentisanje sa novim adaptacijama i novim specijalizacijama jeste od najvišeg evolucionog značaja u procesu specijacije. Nekada neka od novih vrsta otvori vrata čitavog novog adaptivnog kraljevstva. Takva vrsta, na primer, postala je prvobitni predak najuspešnijih grupa organizama, insekata, koji danas broje milione vrsta. Ptice, skeletne ribe, cvetnice i sve druge vrste životinja i biljki vode poreklo, na kraju krajeva, od jedne predačke vrste. Onda kada vrsta otkrije praznu adaptivnu zonu, može je osvojiti i granati sve dok zona ne bude ispunjena njenim potomcima.

Da bi izbegli kompeticiju organizmi mogu divergirati na različite načine, na primer u veličini. Premda postoji evolucioni trend ka velikim veličinama, neke vrste i rodovi, često iz istih linija velikih vrsta i rodova, su evoluirale ka manjim veličinama. Mala veličina je svakako uvek primitivna karakteristika.

Specijalizacija za vrlo ograničene niše je možda najučestaliji evolucioni trend. Ovo je karakterističan pristup parazita. Doslovno hiljade parazita je ograničeno na jednog domaćina, zapravo ograničeno na mali deo tela domaćina. Postoje, na primer, tri različite vrste grinja koje žive na različitim delovima medonosne pčele. Tako ekstremna specijalizacija je retka, ako ne i odsutna među višim biljkama, ali je karakteristična za insekte i objašnjava njihovu zapanjujuću brzinu specijacije. Duboko more, mračne pećine i pukotine među zrnima meska duž morskih obala su staništa koja vode u specijalizaciju.

Pandan specijalisti jeste generalista. Individue takvih vrsta imaju veliku toleranciju na sve vrste varijacija klime, staništa i hrane. Izgleda da je teško postati uspešan generalista, ali samo nekoliko vrsta mogu biti tako klasifikovane kao široko rasprostranjene i česte. Čovek je generalista par excellence, sa svojom sposobnošću da živi na svim geografskim širinama i visinama, u pustinjama i šumama, da opstane na čisto mesnoj ishrani kao Inuiti ili na skoro potpuno biljnoj ishrani. Postoje pokazatelji da generalisti imaju neuobičajeno diverzifikovane genofonde i da, kao rezultat, produkuju prilično velik broj inferiornih genotipova genetičkim rekombinacijama. Rasprostranjena i uspešna vrsta Drosophilia izgleda da ima veću smrtnost nego retka ili ograničena vrsta. Nije sigurno da se ova posmatranja mogu primeniti na čoveka, ali je izvesno da populacije ljudi pokazuju više genetičkih varijacija. Među ljudima nemamo oštro suprotstavljene tipove („oblike“) koji se javljaju kod mnogih polimorfnih populacija životinja i biljki.

Umesto toga nalazimo prilično kompletnu unutrašnju gradaciju mentalnih, umetničkih, ručnih i fizičkih kapaciteta (kao i njihovo odsustvo). Ipak, bilo kontinuirana ili diskontinuirana, genetička varijabilnost se više ne prepoznaje kao koristan izum pomoću kojeg vrste protežu toleranciju i povećavaju vlastite niše. Da je to isto tačno i za čoveka često se zaboravlja. Naši vaspitači su, na primer, predugo ignorisali čovekov genetički diverzitet i pokušavali da nametnu identične obrazovne planove na veoma različite talente. Tek poslednjih godina smo počeli shvatati da jednaka mogućnost iziskuje razlike u obrazovanju. Genetički različite individue nemaju jednake prilike ukoliko je okolina promenjiva.

Svako uvećanje diverziteta okoline tokom istorije sveta rezultiralo je istinskom eksplozijom specijacije. Ovo je posebno lako demonstrirano promenama u biotičkoj okolini. Porast kičmenjaka bio je praćen neobičnim razvićem glista, crva i drugih parazita kičmenjaka. Insekti, čija istorija seže unazad do paleozoika oko 400 miliona godina nisu dostigli pravi uspeh sve dok cvetne biljke (skrivenosemenice) nisu evoluirale pre 150 miliona godina. Ove biljke su obezbedile takvo obilje novih adaptivnih zona i niša, da su insekti dostigli istinski eksplozivan nivo u njihovoj evoluciji. Do sada, tri četvrtine poznatih životinjskih vrsta čine insekti, a njihov kompletan broj (uključujući i neotkrivene vrste) se procenjuje u visini 2 ili 3 miliona.

Roditeljska briga za potomke

Diskutovaću o još jednom dodatnom aspektu diverziteta živih sistema, o brizi za potomke. Na jednoj strani imamo ostrige koje ništa ne čine za svoje potomke. Bacaju bukvalno milione jaja i spermatozoida u more, pružajući mogućnost za oplodnju jaja. Neka od oplođenih jaja će nastaniti pogodna mesta i proizvesti nove ostrige. Statistička verovatnoća da se ovo dogodi je mala zbog negativnih pritisaka okoline, i premda jedna odrasla ostriga može proizvesto 100 miliona jaja za vreme sezone parenja, u proseku će imati samo dva potomka. Ova brojna vrsta morskih organizama praktikuje ovakav tip reprodukcije, mnoge od obilnih vrsta i onih sa evolucionom istorijom koja seže nekoliko stotine miliona godina unazad, ukazuju da je ovaj metod izbacivanja i odbacivanja potomaka kao iz pištolja u svet iznenađujuće uspešan.

Koliko drugačija je reprodukcija vrsta sa roditeljskom brigom ?

Ona uvek zahteva drastično smanjenje broja potomaka, i obično znači veliko povećanje jaja bogata žumancetom, znači razviće torbi za nošenje jaja, gnezda, ili čak unutrašnjih placenti, i često znači formiranje veza parova radi obezbeđenja učešća mužjaka u podizanju mladih. Krajnje razviće duž ove linije specijalizacije jeste bez sumnje čovek, sa svojim ogromnim produženjem detinjstva.

Bihejvioralne karakteristike su važna komponenta roditeljske brige, i naše tretiranje evolucije živih sistema bilo bi nepotpuno da smo izostavili reference na ponašanje i na centralni nervni sistem. Klicina plazma oplođenog jajeta sadrži u DNK kodirani program koji vodi razviće mladog organizma i njegove reakcije na okolinu. Međutim, postoje drastične razlike među vrstama u pogledu određenja naslednih informacija i opsega do kojeg individua ima koristi od iskustva. Mladi nekih vrsta se rađaju sa genetskim programom koji sadrži skoro kompletan set gotovih, predvidivih odgovora na stimuluse okoline. Kažemo za ovakve organizme da je njihovo ponašanje nenaučeno, urođeno, instinktivno, da je njihov program ponašanja zatvoren. Druga krajnost je data organizmima koji imaju veliku sposobnost da iskoriste iskustvo, da nauče kako da reaguju na okolinu, da nastave da dodaju ’’informacije’’ vlastitom programu ponašanja, koji je sledstveno tome otvoren program.

Pogledajmo malo pobliže otvorene i zatvorene programe i njihove evolucione potencijale. Svima nam je poznata priča kako je Konrad Lorenc (Konrad Lorenz) prisvojio mladu gusku. Mlade guske ili patke koje su se tek izlegle iz jajeta će svaki pokretni objekt usvojiti kao roditelja (a posebno one koji proizvode odgovarajuće zvukove). Ako se izlegu u inkubatoru, pratiće svog ljudskog brižnika, i ne samo da će ga doživljavati roditeljem, već će sebe doživljavati međusobno kao da pripadaju ljudskoj vrsti. Na primer, dok ne dostignu seksualnu zrelost, moguće je da će se pokazivati i zavoditi ljudske individue, pre nego druge guske ili patke. Razlog za ovo naizgled apsurdno ponašanje jeste taj što inkubatorske ptice nemaju urođeno znanje Geštalta vlastitih roditelja; sve što imaju jeste spremnost da ispune taj Geštalt. Njihov genetički kodiran program je otvoren; opremljen je spremnošću da usvoje kao roditelja prvi pokretni objekt koji vide kad se izlegu. U prirodi, naravno, to je skoro uvek roditelj.

Hajde da suprotstavimo otvoreni program kompletno zatvorenom jedne druge ptice, parazitske kukavice. Majka kukavice, kao i evropska kukavica, leže jaja u gnezdima različitih vrsta ptica pevačica, kao što su žuti slavuji ili vrapci, i onda ih potpuno napusti. Mladu kukavicu podižu roditelji-hranitelji, međutim, čim nauči da leti, pronalazi mlade kukavice i okuplja se sa njima u velika jata. Do kraja života, udružuje se sa članovima vlastite vrste.

Ptica kukavica ne gradi svoje gnezdo za mlade, umesto toga leže jaja koje su perfektno slična sa domaćinovim.
Medjutim i ptice "domaćini" su evoluirale mnoge načine kako da takva parazitska jaja otkriju

Gestalt sopstvene vrste je čvrsto ugrađen u genetički program sa kojim je kukavica obdarena od samog početka. To je – barem poštujući prepoznavanje vrsta – zatvoreni program. U drugom pogledu, mnogo toga od bihevioralnog programa kukavice je otvoreno, to je spremnost za inkorporisanje iskustva u učenje. Zaista, verovatno ne postoji vrsta životinja, čak ni među protozoama, koja do nekog obima ne izvlači koristi iz procesa učenja. Sve u svemu, naročito među višim kičmenjacima, postoji tendencija zamenjivanja strogo zatvorenog programa otvorenim, kao što bi proučavaoc životinjskog ponašanja rekao - zamenjivanje strogo instinktivnog ponašanja naučenim ponašanjem.

Ova zamena nije zamena u izolovanom karakteru. Ona je deo čitavog lanca reakcija na biološke promene. Kako je čovek kulminacija ovog određenog evolucionog trenda, mi prirodno imamo posebni interes za njega. Sposobnost za učenje može biti najbolje iskorišćena ako su mladi udruženi sa nekim od koga uče, najprikladnije sa roditeljima. Sledstveno, postoji snažan selekcioni pritisak u favorizovanju produženog perioda detinjstva. A kako roditelji mogu brinuti samo o ograničenom broju mladih, postoji selekcija u favorizovanju smanjenog broja potomaka. Ovde imamo paradoksalnu situaciju u kojoj roditelji sa manjim brojem mladih mogu međutim imati veći broj unuka, zbog toga što smrtnost među dobro zbrinutim i dobro pripremljenim mladima može biti smanjena čak drastičnije nego stopa rađanja.

Posledica događaja koji sam upravo opisao jeste jedan od dominantnih evolucionih trendova među primatima, i trend koji dostiže svoj ekstrem kod čoveka. Otvorena sposobnost za učenje je nužan uslov za razvoj kulture, etike, religije. Ali ostrige pokazuju da postoje načini biološkog uspeha drugačiji od roditeljske brige i sposobnosti za učenje.

Kako možemo objasniti harmoniju živih sistema?

Atributi organizma nisu nezavisne varijable već međuzavisne komponentne pojedinog sistema. Veliki mozak, sposobnost učenja, dugo detinjstvo i mnogi drugi atributi čoveka svi pripadaju jedni drugima; oni su delovi jedne harmonično funkcionalnog sistema. A tako je i sa svim životinjama i biljkama. Moderni populacioni genetičari naglašavaju istu tačku. Geni genofonda su dati zajedno zbog harmonične kooperacije; oni su koadaptirani. Ova harmonija i savršenstvo prirode (na koju Grci referiraju u reči kosmos) impresionirala je filozofe od početka. Ipak, čini se kao da postoji nerešeni konflikt između ove harmonije prirode i očigledne slučajnosti evolucionog procesa, počinjući od mutacije i uključujući veći deo reprodukcije i smrtnosti. Oponenti Darvinove teorije evolucije su tvrdili da konflikt između harmonije prirode i nasumičnosti evolucionog procesa ne može biti rešen.

Evolucionisti, međutim, ističu da je ovaj prigovor valjan samo ukoliko je evolucija jednostepeni proces. U stvarnosti, svaka evoluciona promena uključuje u sebe dva koraka. Prvi je produkcija novog genetičkog diverziteta putem mutacije, rekombinacije i povezanih procesa. Na ovoj ravni, slučajnost je zaista preovlađujuća. Drugi korak, međutim – selekcija individua koje odgajaju populaciju sledeće generacije – je uglavnom određena genetički kontrolisanim adaptivnim mogućnostima. To je značenje prirodne selekcije: samo ono što očuvava ili uvećava harmoniju sistema biće odabrano.

Pojam prirodne selekcije, ključ evolucione teorije, je i dalje široko nerazumljen. Prirodna selekcija kaže ni više ni manje nego to da izvesni genotipi imaju veću prosečnu statističku šansu da prežive i da se reprodukuju pod datim okolnostima. Dva aspekta ovog pojma treba istaći. Prvi je taj da selekcija nije teorija već jednostavna činjenica. Hiljadu eksperimenata je pokazalo da mogućnost individue da preživi i da se reprodukuje nije stvar slučaja, već posledica genetičkog nasleđa. Druga tačka je u tome da selektivna superiornost daje samo statističku prednost. Uvećava mogućnost preživljavanja i reprodukcije, dok druge stvari ostaju iste.

Prirodna selekcija se meri doprinosom genotipa genetičkom sastavu sledeće generacije. Reproduktivni uspeh divljeg organizma kontrolisan je zbirom adaptivnih mogućnosti koje individua poseduje, uključujući njenu otpornost na vreme, sposobnost bežanja od neprijatelja i pronalaženje hrane. Opšta superiornost u ovim i drugim osobinama dozvoljava individui da dostigne doba reprodukcije.

Među civilizovanim ljudima ove dve komponente selektivne vrednosti, adaptivna nadmoć i reproduktivni uspeh, više se ne podudaraju. Individue sa natprosečnim genetičkim nasleđem ne daju nužno natprosečni doprinos genofondu sledeće generacije. Zapravo, neodgovorne i nesmotrene individue koje svake godine rode jedno dete će sigurno dodati više gena genofondu sledeće generacije nego one koje pažljivo planiraju veličinu porodice. Prirodna selekcija nema odgovor na ovu nepriliku. Razdvajanje pukog reproduktivnog uspeha od čiste prilagođenosti u modernom ljudskom društvu predstavlja ozbiljan problem za ljudsku budućnost.

Sa engleskog prevela
Maja Solar

Reference

• Mayr, E. 1963. Animal species and evolution. Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge, Mass.
• Popper, K. R. 1950. The open society and its enemies. In The spell of Plato, vol.1. Routledge and Kegan Paul, London.
• Reiser, O. L. 1958. In A book stat shook the world, ed. R. Buchsbaum, p. 68. University of Pittsburgh Press, Pittsburgh.
• Rensch, B. 1968. Biophilosophie auf erkenntnistheoretischer Grundlage. G. Fischer, Stuttgart.
• Kinoshita, S.; Kageyama, S., Iba, K., Yamada, Y. and Okada, H. (1975). "Utilization of a cyclic dimer and linear oligomers of e-aminocaproic acid by Achromobacter guttatus". Agricultural & Biological Chemistry 39 (6): 1219−23. doi:10.1271/bbb1961.39.1219
• Ohno S (April 1984). "Birth of a unique enzyme from an alternative reading frame of the preexisted, internally repetitious coding sequence". Proc Natl Acad Sci USA. 81 (8): 2421–5. doi:10.1073/pnas.81.8.2421.