- Evolucija kooperacije medju jedinkama
- Osećaj za nepravdu
- Empatija
Ovi oblici ponašanja razvijali su se i evoluirali paralelno na potpuno udaljenim životinjskim vrstama (kao što su recimo delfin i šimpanza). Na žalost, iako je do danas poprilično dobro istražena i dokumentovana, "životinjska moralnost" je i dalje tabu tema. Razlog tome je i to što većina ljudske populacije svoju sopstvenu vrstu smatra jedinim moralnim bićima na ovoj planeti. Navodno, čovek jedini ima tapiju na moral "jer ga upravo on čini čovekom a ne životinjom". Često se na ovo nadovezuju tvrdnje da životinje nisu kognitivno sposobne da budu moralne jer nemaju svest, itd.
Knjiga koju danas predlažemo baca svetlo na ovu provokativnu temu. Ona svakako nije prva ali je izdvajamo jer sumira ogroman broj naučnih studija i posmatranja u proteklih nekoliko decenija i ono što je možda najbitnije - dolazi od autora koji su kompetentni da o ovoj temi pišu sa stanovišta nauke.
 |
| Preuzmi knjigu |
Marc Bekoff Ph.D. je profesor ekologije i evolucione biologije na Univerzitetu Kolorado. Dr. Bekoff je do danas objavio preko 200 naučnih radova i više od 20 knjiga iz oblasti biologije, što dosta govori o njegovom kredibilitetu. Jessica Pierce je doktor bioetike i religijske etike sa Univerziteta u Virdžiiji i takodje ima niz radova i knjiga na temu životinjskog morala.
Ovo dvoje istraživača prikupilo je zapanjujuću količinu primera iz životinjskog carstva koji ukazuju na širok spektar moralnog ponašanja unutar socijalnih grupa raznih životinja: čovekoliki majmuni, vukovi, kojoti, hijene, kitovi, slonovi, delfini pa čak i pacovi i miševi. Cilj nije, kako autori i sami kažu, spustiti nivo čovekovog morala ili opravdati mnoga nemoralna ponašanja čoveka, već obrnuto, podići nivo onoga kako mi vidimo životnje. Početi da ih posmatramo kao bića koja takodje poseduju moral. Možda tako bolje razumemo i naš sopstveni.
Da li životinje imaju svest da bi bile moralne?
Pitanje evolucije svesti je jedno od najfascinantnijih pitanja nauke na koje savremena neuronauka već može da pruži konkretan odgovor (o kojem smo mnogo detaljnije pisali u ovom tekstu). Priča je malo poduža da bi stala u par pasusa. Ukratko, medju naučnicima već neko vreme postoji slaganje da koreni nastanka svesti više nisu talamus i korteks kojima je većina istraživača ranije posvećivala najviše pažnje (pa se smatralo da svest imaju samo par vrsta sisara i grupa čovekolikih majmuna u koju spada i Homo sapiens). Najsnažniji i najosnovniji neuronski mehanizmi za izvršavanje i održavanje svesnog stanja nalaze se ipak mnogo dublje. Nalaze se unutar moždanog stabla (brainstem) tj. u njegovim unutrašnjim stukturama. Ove strukture poseduje veoma veliki broj životinjskih vrsta .Ono što treba razlikovati ovde jesu i oblici svesti koji se kreću od primitivne (dvodimenzionalne) do reflektivne (3D) svesti. Stim što reflektivnu svest ne treba posmatrati kao zasebnu i izdvojenu od ostalih oblika svesti već samo kao produžetak (ekstenziju) iste one svesti koja vidi, čuje, oseća ili na drugi način doživljava iskustvo u interakciji sa spoljašnjim svetom. Reflektivna svest koju posedujemo mi ljudi i još nekoliko naprednih vrsta sisara je dakle samo jedan od brojnih sadržaja svesti koji zavisi od kognitivnih kapaciteta životinje i što je veoma važno, nikada nije trajna već samo privremena (Morin, 2006.), stalno deleći vreme sa momentalnim, nereflektivnim iskustvima.
Takodje, ukoliko niste znali, 2012. godine medjunarodna grupa sastavljena od kognitivnih naučnika, neuropsihologa, neuroanatoma i biologa je zvanično potpisala deklaraciju da životinje imaju svest. Lista uključuje sve sisare, ptice, pa čak i oktopode. Vest da ove životinje imaju svest nije nikakvo ultra otkriće, ali je važno to što oko ove teme zvanično postoji saglasnost u naučnim krugovima.
Da li životinje mogu imati averziju prema nepravdi?
Koga interesuje, predlažemo da pročita ovaj raniji tekst kao uvod u jednu širu oblast koju gornje pitanje povlači za sobom. Ukratko, jedan od zaključaka koji zoolog i psiholog Sarа Brosnan iznosi o životinjskoj averziji prema nepravdi jeste da je u pitanju oblik ponašanja koji može biti ključan za evoluciju kooperativnosti medju jedinkama iste vrste jer osetljivost prema naporima drugih i proračunatost sopstvenih troškova/dobiti jeste ključna prilikom interakcije.Jedinke sa razvijenim osećajem za pravičnost povećavaju svoje šanse za preživljavanje ma koliko to povećanje malo bilo (tzv. fitness benefit). Takodje, činjenica da se averzija sreće kod biološki udaljenih vrsta (psi, ljudi, delfini, itd) ukazuje na to kako je sasvim moguće da se ovo ponašanje može sresti i kod drugih životinja a ne samo na primatima. Problem je jedino u tome što ovakvih istraživanja i nema baš puno, pa mnogi slučajevi još nisu poznati biolozima i psiholozima.
O istoj fitness-benefit teoriji govore i radovi drugih istraživača, medju kojima je i ovo kojeg su sproveli Jefreey Stevens i Ian C. Gilby (pogledati pdf studije), a koje se bavi deljenjem hrane medju jedinkama iste vrste koje nisu u bliskom srodstvu. Oni su jasno pokazali koje neposredne koristi mogu imati životinje od povećanja efikasnosti u takvim vrstama interkacije, izbegavanje predatora, brže ostvarivanje parenja, itd. Takodje ukazuju i na to kako se reciprocitet i razmena postepeno otežavaju u odnosu na to kako se broj jedinki u grupi povećava.
Neke kritike i sugestije о knjizi
Ono što i dalje ostaje nejasno jeste da iako autori knjige pokušavaju da objasne kontinuitet izmedju životinjskog i čovečijeg morala i dalje se ukazuje na sličnosti time što se uglavnom antropomorfiziraju primeri životinjske nežnosti i empatije, ali ne i surovost, agresija, dominacija, itd. Ispada onda kao da postoje "dvostruki aršini". Kada su životinje nežne, pažljive i osećajne jedne prema drugima tada ljudi mnogo lakše priznaju paralele i brže uočavaju moralne sličnosti, ali onda kada su u pitanju neka "nemoralna ponašanja" (tipa ubijanja mladunaca, kanibalizam, seksualna agresivnost, itd) - a kojima su neke vrste životinja sklone - vešto se držimo po strani i protivimo takvom povlačenju paralela sa njima.
Iz ovog razloga mnogim autorima ovakvih knjiga je verovatno sigurnije ostati na "mirnom polju", svesni realnosti da mogu uzorokovati opasne kontraverze i osude drugih naučnika ukoliko budu povlačili paralele sa agresivnim vrstama ponašanja. Kao posledica toga, čitaoc stalno ostane "uskraćen" za jednu opsežnu analizu koja prikazuje i onu drugu stranu medalje.
Dalje. U nekim delovima knjige autori spominju ideju da bi nakon saznanja o tome da postoji i životinjski moral, verovatno trebali biti vegetarijanci ili bar težiti ka tome. I ovo bi mogao biti još jedan primer "dvostrukog aršina". Ako ostavimo po strani sada rasprave i mnoge argumente za i protiv vegetarijanstva, ono što obara ovaj zaključak autora je jedno banalno pitanje: Ako jedan vuk, lav ili drugi predator može sebi da priušti "moralan život" iako svakodnevno svirepo ubija druge životnje oko sebe, zašto onda i jedan čovek ne bi mogao isto tako sebi priuštiti bar neku dozu ubijanja drugih živtonja a da se pri tome ne oseća nemoralnim? Da li je ubijanje nemoralno samo kad su u pitanju pripadnici sopstvene vrste? Gde je tu onda granica do koje važi moral i šta je odredjuje?
Ovo pitanje o granici morala jeste važno jer na njega postoje generalno dva odgovora.
Prvi odgovor je da je moral zapravo drugi naziv za ono što sociolozi nazivaju skup socijalnih normi uspostavljenih u odredjenom društvu i koje važe unutar njegovih okvira. Na pojedincu je da se prilagodi ili ne prilagodi ovim normama koje društvo očekuje od njega (tj. bude moralan ili nemoralan). Ovo takodje predstavlja i definiciju konformizma koja kaže da je promena ponašanja i uverenja pojedinca prema grupi posledica stvarnog ili zamišljenog pritiska grupe na tog pojedinca. Primera radi, ustaljena je norma da alfa mužjak šimpanze (ili lava) ubije svu mladunčad koja imaju biološko poreklo prethodnog alfe čiju je teritoriju preuzeo. Gledano iz naše perspektive ovo je svirep i nemoralan čin ali sa stanovišta biološkog konformizma on može biti opravdano time što lav ne radi ništa drugo osim što primenjuje ponašanje koje je duboko ukorenjeno untar njegove vrste.
Ovo ponašanje se zadržalo medju mužjacima lavova iz brojnih važnih razloga medju koje spada i "eliminacija suparničkog genotipa u ukupnom fondu gena" što povećava ukupne šanse za opstanak sopstvenog. Da li bi onda lav izbegavanjem infanticida i ostavljanjem tudjih lavića u životu narušio dugo poštovano pravilo i time izvršio nemoralan čin? Znači li to da životinjski moral ne može imati sličnosti sa ljudskim jer je zasnovan na sasvim drugačijem skupu vrednosti i varira od vrste do vrste?
Drugi odgovor je da moral ipak predstavlja nešto "iznad", nešto što bi trebalo biti opšteg karaktera bez obzira na vrstu li grupu kojoj pojedinac pripada. Neka vrsta apsolutnog morala (kojem je sklona i religija) a koje kaže da je svaka kradja, ubijanje i zlostavljanje nemoralan čin. Bez opravdanja. Bez obzira da li je sprovodjeno na pripadnicima sopstvene ili tudje vrste. Autori knjige jesu naravno pristalice prvog odgovora ali je dobro što kroz knjigu povremeno razmatraju oba odgovora. Dakle, "nisu stidljivi" ni po pitanju religijskog tumačenja morala i u nekim primerima razmatraju paralele i konfrontacije sa njim.
Sve u svemu, još jedna vredna knjigica koju smo sa zadovoljstvom dodali u bazu kao štivo "za pred spavanje".
Iz ovog razloga mnogim autorima ovakvih knjiga je verovatno sigurnije ostati na "mirnom polju", svesni realnosti da mogu uzorokovati opasne kontraverze i osude drugih naučnika ukoliko budu povlačili paralele sa agresivnim vrstama ponašanja. Kao posledica toga, čitaoc stalno ostane "uskraćen" za jednu opsežnu analizu koja prikazuje i onu drugu stranu medalje.
Dalje. U nekim delovima knjige autori spominju ideju da bi nakon saznanja o tome da postoji i životinjski moral, verovatno trebali biti vegetarijanci ili bar težiti ka tome. I ovo bi mogao biti još jedan primer "dvostrukog aršina". Ako ostavimo po strani sada rasprave i mnoge argumente za i protiv vegetarijanstva, ono što obara ovaj zaključak autora je jedno banalno pitanje: Ako jedan vuk, lav ili drugi predator može sebi da priušti "moralan život" iako svakodnevno svirepo ubija druge životnje oko sebe, zašto onda i jedan čovek ne bi mogao isto tako sebi priuštiti bar neku dozu ubijanja drugih živtonja a da se pri tome ne oseća nemoralnim? Da li je ubijanje nemoralno samo kad su u pitanju pripadnici sopstvene vrste? Gde je tu onda granica do koje važi moral i šta je odredjuje?
 |
| Ubijanje unutar vrste: Alfa mužjak lava često ubija svu mladunčad koja imaju biološko poreklo mužjaka od kojeg je preuzeo teritoriju |
Ovo pitanje o granici morala jeste važno jer na njega postoje generalno dva odgovora.
Prvi odgovor je da je moral zapravo drugi naziv za ono što sociolozi nazivaju skup socijalnih normi uspostavljenih u odredjenom društvu i koje važe unutar njegovih okvira. Na pojedincu je da se prilagodi ili ne prilagodi ovim normama koje društvo očekuje od njega (tj. bude moralan ili nemoralan). Ovo takodje predstavlja i definiciju konformizma koja kaže da je promena ponašanja i uverenja pojedinca prema grupi posledica stvarnog ili zamišljenog pritiska grupe na tog pojedinca. Primera radi, ustaljena je norma da alfa mužjak šimpanze (ili lava) ubije svu mladunčad koja imaju biološko poreklo prethodnog alfe čiju je teritoriju preuzeo. Gledano iz naše perspektive ovo je svirep i nemoralan čin ali sa stanovišta biološkog konformizma on može biti opravdano time što lav ne radi ništa drugo osim što primenjuje ponašanje koje je duboko ukorenjeno untar njegove vrste.
Ovo ponašanje se zadržalo medju mužjacima lavova iz brojnih važnih razloga medju koje spada i "eliminacija suparničkog genotipa u ukupnom fondu gena" što povećava ukupne šanse za opstanak sopstvenog. Da li bi onda lav izbegavanjem infanticida i ostavljanjem tudjih lavića u životu narušio dugo poštovano pravilo i time izvršio nemoralan čin? Znači li to da životinjski moral ne može imati sličnosti sa ljudskim jer je zasnovan na sasvim drugačijem skupu vrednosti i varira od vrste do vrste?
Drugi odgovor je da moral ipak predstavlja nešto "iznad", nešto što bi trebalo biti opšteg karaktera bez obzira na vrstu li grupu kojoj pojedinac pripada. Neka vrsta apsolutnog morala (kojem je sklona i religija) a koje kaže da je svaka kradja, ubijanje i zlostavljanje nemoralan čin. Bez opravdanja. Bez obzira da li je sprovodjeno na pripadnicima sopstvene ili tudje vrste. Autori knjige jesu naravno pristalice prvog odgovora ali je dobro što kroz knjigu povremeno razmatraju oba odgovora. Dakle, "nisu stidljivi" ni po pitanju religijskog tumačenja morala i u nekim primerima razmatraju paralele i konfrontacije sa njim.
Sve u svemu, još jedna vredna knjigica koju smo sa zadovoljstvom dodali u bazu kao štivo "za pred spavanje".
