Averzija životinja prema nepravdi i uvod u eksperimentalnu ekonomiju

Mnogim roditeljima je dobro poznato da svaki put kada kupuju novogodišnje poklone svojoj deci, pored toga što moraju brinuti o tome da poklon bude poseban, moraju voditi računa i o tome da svako dete dobije približno istu vrednost poklona. U suprotnom, svi znamo ishod : dete koje dobije manje vredan poklon, osetiće nejednakost i ubrzo će doći do svadje. Ovde dolazimo do pitanja: da li takvo ponašanje deca stiču kroz kulturno nasledje ili je u pitanju ponašanje koje ima mnogo dublju biološku osnovu ?

Naučnicima je već duže vreme poznata činjenica da ljudi pokazuju veliku averziju prema medjusobnoj nejednakosti. Fenomen je poznat kao "inequity aversion". I ne samo to, Ernst Fehr i Urs Fischbacher (2004), u svom radu "Social norms and human cooperation" (kompletan pdf), sugerišu da će i treća lica koja ne osećaju direktno patnju zbog te nejednakosti takodje osećati averziju prema njoj. Ona će čak rado učestvovati i u kažnjavanju krivca koji nanosi nejednakost i u onim situacijama kada je takva akcija poprilično "skupa" (pdf). Takodje, ljudska potreba za reakcijom (osvetom) na nejednakost i nepravdu ostavlja merljive tragove i na neuronima mozga (Sanfey et al, 2003).

Medjutim, šta je sa neravnopravnošću medju životinjama? Da li i one imaju osećaj za pravičnost ? Jesu li u stanju uopšte da prepoznaju takve situacije? Kako reaguju? Više eksperimenata je sprovedeno kako bi se pronašao odgovor i na to pitanje, uglavnom na našim rodjacima primatima (šimpanzama i bonobo šimpanzama) ali i na vrstama koje nisu primati, kao što su recimo psi. Krenimo prvo od njih.

Jednostavan eksperiment sa psima

Familija Canidae u koje spadaju i domaći psi, njihovi rodjaci vukovi, šakali i afrički divlji psi, veoma su društvena bića. Oni imaju razvijeno ponašanje roditeljske brige, kooperativnog lova, socijalnu hijerarhiju i u stanju su da obeležavaju svoju teritoriju i da je zajednički brane. Naučnici neurobiologije sa Univerziteta u Beču, sproveli su jedan veoma elegantan i jednostavan eksperiment (pdf) pravičnosti na psima. Uz malo truda verovatno biste mogli i sami da ga isprobate kod kuće.

Svaki pas iz jednog para je zamoljen da pruži šapu i za to bude nagradjen. Medjutim, nagrade
su u odredjenim situacijama namerno bile različite a nekada čak i potpuno izostavljene

Istraživači su testirali parove pasa koji su živeli zajedno u istom domaćinstvu najmanje godinu dana. Svi ovi psi su bili prethodno obučeni da pruže šapu na komandu. Od svakog para pasa je zatraženo da sedne ispred osobe (jedan pas bi bio "subjekat"  a drugi bi bio "partner"). Pas subjekat je onaj čija nas reakcija u svakoj od situacija zanima.  Testirano je 6 različitih situacija i svaka od situacija je ponovljena više puta, a istraživači su merili koliko će puta pas subjekat dati šapu.:

• U prvoj su situaciji, oba psa zamoljena da pruže šapu, i obojica su nagradjena sa "manjom vrednošću", to jest svaki bi dobio po komadić hleba. 
• U drugoj su situaciji, oba psa su zamoljena da pruže šapu, pas subjekat je nagradjen sa "malom vrednošću" (komadom hleba), dok je njegov drugar nagradjen sa "većom vrednošću" (komad kobasice).
• U trećoj su situaciji, oba psa zamoljena da pruže šapu, ali ovaj put samo je pas partner bio nagradjivan sa komadom hleba, odnosno, pas subjekat nije dobijao ništa.
• U četvrtoj je situaciji, samo od psa subjekta zatraženo da pruži šapu. Oba psa su nagradjivana sa komadom hleba.
• U petoj su situaciji, naučnici merili koliko puta će pas subjekat pružiti svoju šapu za komad hleba, ako njegov pas (partner) nije bio u prostoriji.
• U poslednjoj su situaciji, naučnici su merili koliko puta će pas subjekat pružiti svoju šapu bez ikakve nagrade, ako njegov pas (partner) nije bio u prostoriji.

Evo šta kažu rezultati. Kada bi oba psa dobijala po komad hleba (jednaku nagradu male vrednosti) , oni su bili srećni i voljni da pruže svoju šapu koliko god puta bili zamoljeni. Kada bi pas subjekat dobijao komad hleba a njegov partner komad kobasice (nagrade sa nejednakim vrednostima), opet bi oba psa rado pružala svoju šapu. Ali, kada bi jedan pas video da njegov drugar dobija parče hleba a da on nije dobio ništa (potpuno odsustvo nagrade), ubrzo bi odbio poslušnost, ne bi pružio šapu i počeo bi pokazivati znake stresa. Ukoliko pomislite da je ovo upravo ono što se dešava kada prestanete nagradjivati psa za ono što tražite, e pa nije - zapravo se ovde dešava nešto malo drugačije.

Ukoliko pas subjekat ne dobija nikakvu nagradu (ni komad hleba), on će skoro uvek pružiti šapu, ali samo ukoliko njegov partner nije tu (jer neće imati na osnovu čega da uporedi koliko vredi njegov trud). Ukoliko je njegov partner tu, pas subjekat će odbiti poslušnost samo ukoliko vidi da njegov partner dobija poklon a on ne. Ovo jasno dokazuje da psi imaju osećaj pravičnosti i da znaju da različita nagrada za jednak rad nije fer.

Medjutim, kod psa je njegova procena pravičnosti ograničena. Dokle god on dobija svoju nagradu (bez obzira da li to bio hleb ili komad kobasice), on će pružiti svoju šapu. Psi izgleda ne brinu puno (ili možda uopšte ne primećuju) koju vrednost nagrade je dobio njihov drugar. Tako da ako nagradjujete svog četvoronožnog prijatelja, ne brinite previše o vrednosti poklona, bitan je gest.

Pogledajmo sada kako stvar stoji kod naših rodjaka primata.

Eksperiment na majmunima : Krastavac ili groždje ?

Jedan od čuvenih eksperimenata kojeg su još tokom 2003. godine sproveli Sarah Brosnan i Frans de Waal, (kompletan pdf) izveden je sa kapucin majminima (engl. capuchin).Ovi majmuni pripadaju podredu primata koji se naziva majmuni Novog Sveta (nazivaju se tako jer naseljavaju Centralnu i Južnu Ameriku).

Istraživači su prvo naučili nekoliko parova majmuna da razmenjuju žetone (novac) za hranu. Majmuni bi uvek bili srećni kada bi takve žetone mogli da razmene za komad krastavca. A onda su istraživači uneli u eksperiment element nepravde. Jedan majmun je počeo dobijati groždje za svoje žetone a drugi i dalje komade krastavca. Pošto majmuni daleko više vole groždje, majmun subjekat koji je dobijao krastavac je počeo pokazivati znake stresa, odbijao je čak da pojede svoj krastavac izbacujući ga van kaveza.

Kao što se može videti na videu (koji je u svojoj TED prezentaciji koristio Frans de Waal), odgovor nezadovoljnog majmuna je dramatičan, jer nikada ranije nije bio u situaciji da bude manje nagradjen. Nikada ranije ni jedan od majmuna ne bi bacio krastavac, skoro svaki krastavac bi bio pojeden. Ovi rezultati jasno ukazuju da primati pokazuju barem primitivan oblik averzije prema nejednakosti, što može biti pretečom višem obliku ove sofisticirane osetljivosti u socijalnim interakcijama.

Pošto je tadašnja studija izazvala velike kontraverze, pojavile su se pojedine sumnje da majmun subjekat možda i ne reaguje na nepravičnost, već je samo iritiran time što je kvalitetna hrana ispred njega. Pretpostavljalo se da njemu zapravo ne smeta to što je partner dobio groždje, već ga iritira to što je bolja hrana tu a on je ne dobija.

Te sumnje su definitivno otklonjene par godina kasnije, kada su Michael Tomasello i njegov tim ponovili sličan i daleko opsežniji eksperiment  na znatno više vrsta primata. Tačnije, na 7 orangutana, 6 gorila, 4 bonobo šimpanzi i 13 običnih šimpanzi. Rezultati su ponovi potvrdjeni, uz odredjene dopune, naravno u zavisnosti od  primata. Korištene su različite nagrade, i vodjeno je mnogo više računa o svim situacijama. Majmun "partner" bi ponekad bivao udaljen iz prostorije. Za više detalja i metodologiju pogledati studiju.

Igra ultimatuma : Eksperiment sa decom i šimpanzama

Sledeći eskperiment je mnogo novijeg datuma (2012. g.) i njega su izveli dr. sc. Darby Proctor i Rebecca A. Williamson, istraživači centra za primate Yerkes pri Univerzitetu Emory  (kompletan pdf). Sve do njega, niko nije očekivao da se "igra ultimatuma“ može igrati sa životinjama, a kamoli da će životinje odabirati najsebičniju opciju. Rezultati su pokazali ne samo da su šimpanze vrlo blizu ljudskom smislu pravednosti, nego i da mogu imati iste sklonosti po tom pitanju kao i ljudi. Sprovedeno je i odvojeno istraživanje sa ljudskom decom, istraživači su testirali šest odraslih šimpanzi (Pan troglodytes) i dvadesetoro ljudske dece (2 do 7 godina).

U njemu, subjekat A predlaže podelu nagrade subjektu B, ali tako da subjekat B podelu prihvati kako bi oba subjekta mogla dobiti nagradu. Kao zamena za nagradu kod šimpanzi je korišćena mala količina hrane (komad šargarepe ili slično), a kod dece mala ukrasna nalepnica. Ljudi obično nude velikodušan deo svojim partnerima - 50% nagrade - a to je upravo ono što je zabeleženo i u studiji sa šimpanzama.

I šimpanze i deca reagovali su onako kako obično i odrasli ljudi reagiraju. Ako je nužna saradnja sa partnerom, i šimpanze i deca su ravnopravno podelili nagradu. Ono što je važno napomenuti, kad god bi imalli pasivnog partnera (koji nije imao priliku da odbaci ponudu) i šimpanze i deca izabrali bi gotovo uvek sebičnu opciju.

Dakle, da li je osećaj pravičnosti samo ljudska kulturna konstrukcija ili ipak ima mnogo dublje evolucione korene ? 

Ovaj niz istraživanja ozbiljno potkopava tvrdnje da je osećaj za pravičnost svojstven samo ljudima i da je kao takav plod kulturne konstrukcije koja odlikuje isključivo ljudsku vrstu. Postoji više objašnjenja zašto takvo ponašanje ima i evolucionu prošlost, zašto se razvijalo kod drugih vrsta i kakvu konkretnu korist pruža jedinki koja ne želi da bude tretirana nepravedno.

Zoolog i psiholog Sarа Brosnan, smatra da upravo taj oblik ponašanja može biti ključan za evoluciju kooperativnosti medju jedinkama iste vrste jer osetljivost prema naporima drugih i proračunatost sopstvenih troškova/dobiti jeste ključna prilikom interakcije. Jedinke sa razvijenim osećajem za pravičnost povećavaju svoje šanse za fitnes (tzv. fitness benefit). Takodje, činjenica da se averzija sreće i kod pasa (canidae) koji su biološki gledano, veoma udaljena grana od grane primata, ukazuje na to kako je sasvim moguće da se ponašanje može sresti i kod drugih životinja a ne samo na primatima. Problem je jedino u tome što ovakvih istraživanja i nema baš puno, pa mnogi slučajevi još nisu poznati biolozima i psiholozima.

O istoj fitness benefit teoriji govore i radovi drugih istraživača, medju kojiima je i ovo kojeg su sproveli Jefreey Stevens i Ian C. Gilby (pogledati pdf studije), a koje se bavi deljenjem hrane medju jedinkama iste vrste koje nisu u bliskom srodstvu. Oni su jasno pokazali koje neposredne koristi mogu imati životinje od povećanja efikasnosti u takvim vrstama interkacije, izbegavanje predatora, brže ostvarivanje parenja, itd.  Takodje ukazuju i na to kako se reciprocitet i razmena postepeno otežavaju u odnosu na to kako se broj jedinki u grupi povećava.

Uporedjivanje vrednosti truda/nagrade kod Homo sapiensa

Kao i ostala bića na planeti, ni mi ljudi ne živimo u svetu apsolutnih vrednosti, nego u onom čije vrednosti moramo stalno da uporedjujemo sa drugima oko nas, kako bismo saznali njihovu relativnu vrednost (onu koja važi  za nas). Kao i kod kapucin majmuna, ako ulažemo trud i rad potrebno nam je da uporedimo njegovu vrednost sa onom koju drugi dobijaju za sličan takav trud i rad. Mi koristimo uporedjivanje da dodjemo do zaključka jesmo li pravično nagradjeni ili ne.

Istim mehanizmom uporedjivanja mi prepoznajemo šta je socijalna nejednakost i identifikujemo je kao nepravdu (na primer, kada smatramo da neki zaposleni imaju preterano niske zarade a što je posledica društvene nejednakosti i različitih socio-ekonomskih statusa).

Medjutim, za razliku od majmuna mi nećemo tek tako odbaciti ono što nam se nudi, osim ako ne uvidimo da ćemo tim odbijanjem ponude možda smanjiti zaradu lica koje je daje nama, čime ćemo možda našu zaradu tako približiti njegovoj i tako smanjiti nejednakost. Zbog velikog značaja u sociologiji i psihologiji "inequity aversion" je u zadnjim decenijama bila često ozbiljna tema rasprave i medju ekonomistima.  Većina ekonomskih modela zasnovana je na hipotezi da su ljudi isključivo motivisani sopstvenim interesom. Medjutim, prema rezultatima brojnih eksperimenata koji su se nizali a koji se tiču istraživanja averzije prema nejednakosti medju ljudima, počele su se pojavljivati i druge hipoteze.

Uvod u eksperimentalnu ekonomiju i igre tržišta

Jedan od tipičnih primera koji opisuje ovaj koncept može biti neoklasična teorija tržišta rada. Ova je teorija,  zasnovana  na pretpostavci da relativno slobodno i otvoreno tržište rada predstavlja sistem u kojem se pojedinci ravnopravno takmiče za što bolju poziciju u istom. Položaj na takvom tržištu u velikoj meri bi trebao da zavisi od napora pojedinca, njegovih sposobnosti, iskustva, obučenosti, znanja, itd. Primera radi, prema klasičnom teorijskom modelu, ukoliko se dogodi da odredjeni poslodavac previše spusti cenu radnog sata zaposlenima, njegovi radnici će ga napustiti i preći kod konkurenta. Što će reći, poslodavac ima dva izbora ili da poveća nadnicu ili da ostane bez radnika i potpuno bankrotira. Slično može da zadesi i onog poslodavca koji preterano poveća nagrade radnicima a da to nije u skladu sa prihodima/rashodima koje ostvaruje, jer će i on verovatno završiti sa gubitkom.

Na ovaj način slobodno tržište rada samo sebe balansira. Teorijski gledano, u interesu je svih ljudi da na takvom tržištu postoji što veća pravičnost u raspodeli dobiti prema vrednosti uloženog rada, jer će tako svi učesnici na tržištu biti zadovoljni. Medjutim, u praksi je stanje poprilično drugačije, postoje i dalje disbalansi i nejednakosti koje ozbiljno ugrožavaju stabilnost celog tržišta. Postoje i dalje igrači koji igraju mnogo sebičnije nego što bi se očekivalo, te tako unose nejednakost i produbljuju jaz koji inicira sve veći bes i nezadovoljstvo kod većine. Ovo se dalje u praksi manifestuje radničkim štrajkovima i sličnim oblicima revolta. Pitanje koje ostaje jeste - zašto se pojavljuju takvi igrači koji igraju previše sebično ? Kako i na koji način regulisati tržište tako da pravičnost bude što veća a  istovremeno ne ugroziti efikasnost i stabilnost celokupnog sistema ?

Upravo takvim i sličnim pitanjima se bavi eksperimentalna ekonomija. U poslednjoj deceniji , neki naučnici eksperimentalne ekonomije pokušali su da prikupe dokaz koji bi sistematski pobio hipotezu o sebičnosti i ukazao na to da su mnogi ljudi snažno motivisani brigom za pravičnost i opštim reciprocitetom. Jedan od čuvenih i često pominjanih radova (prvi pdf, drugi pdf) koje su objavili Ernst Fehr and Klaus M. Schmidt  poprilično se oslanjaja na ovaj biološki fenomen.

Ernst i Klaus su pokušavali da pokažu da postoje sredine u kojima će ponašanje manjine (veoma sebičnih ljudi) vremenom primorati i većinu fer-orijentisanih ljudi da se ponašaju na potpuno sebičan način. Na primer, u njihovim eksperimentima tržišnih igara (a koje su bazirane na konkurenciji) pokazivalo se da je za fer-plej igrače u takvom okruženju gotovo nemoguće da postignu fer ishod.

Elem, valja napomenuti da je bilo i onih ekonomskih istraživača koji se ne slažu sa takvom idejom. Jedan od bitnijih tekstova koji je obeležio taj sukob je i ovaj čiji je autor Avner Shaked. Avner naravno nije pokušao da obara "inequity aversion" ponašanje, tako nešto već ne bi imalo smisla. Ali je zato pokušao da do detalja razloži njegovu primenu na ekonomske modele i time dovede u pitanje ono do čega su Ernst i Klaus ranije došli u svojim studijama. Ukoliko vas priča interesuje i voljni ste da saznate još, ovde je i njihov odgovor na upućene kritike.

Reference

• Range F, Horn L, Viranyi Z, & Huber L (2009). The absence of reward induces inequity aversion in dogs. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America, 106 (1), 340-5 PMID: 19064923
• Range, F., Leitner, K., & Virányi, Z. (2012). The Influence of the Relationship and Motivation on Inequity Aversion in Dogs Social Justice Research, 25 (2), 170-194 DOI: 10.1007/s11211-012-0155-x Henrich, J. (2004) Animal Behaviour (communication arising): Inequity Aversion in Capuchinс
• Jensen, K Call, J Tomasello, M (2007) Chimpanzees are Rational Maximizers in an Ultimate Game. Science. 318, 107 – 109
• Range, F Horn, L Viranyi, Z Huber, L (2008) The Absence of Reward Induces Inequity Aversion in Dogs. PNAS. 106, 340 – 345
• Stevens, J R Gilby, I C (2004) A Conceptual Framework for Nonkin Food Sharing: Timing and Currency of Benefits. Animal Behaviour. 67, 603 – 614.
• Wynne CDL. Fair refusal by capuchin monkeys. Nature. 2004;428:140. [PubMed]
• Brosnan SF, de Waal FBM. Monkeys reject unequal pay. Nature. 2003;425:297–299. [PubMed]
• Brosnan SF, Schiff HC, Waal FBM. Tolerance for inequity may increase with social closeness in chimpanzees. Proc R Soc
• Bräuer J, Call J, Tomasello M. Are apes really inequity averse? Proc R Soc London Ser B. 2006; 273:3123–3128.
• Fehr, Ernst and Klaus M. Schmidt, 1999. ìA Theory of Fairness, Competition and Co-operation.îQuarterly Journal of Economics, 114, 817-868
• Fehr, Ernst and Klaus M. Schmidt, 2003. Theories of Fairness and Reciprocity: Evidence and Economic Applications
• L.P. Hansen, S. Turnovski, Advances in Economic Theory, Eighth World