Jerry Coyne, profesor biologije sa Univerziteta u Čikagu, i autor popularnog i
istoimenog bloga objavio je veoma edukativnu knjigu pod nazivom "
Zašto je evolucija istinita ?". Danas možda niko više ne bi razmišljao o pisanju knjige sa dokazima da li postoji atom, ili zamislite nešto poput naslova "
Da li se Zemlja vrti oko Sunca?". Pa zašto nam je onda kada je i evolucija toliko puta obrazložena i svakodnevno prisutna, i
kada čini okosnicu moderne biologije, genetike i medicine, i dalje potrebna knjiga "Zašto je
evolucija istinita" ?
Verovatno zato što je situacija sa evolucijom mnogo drugačija. Nijedna druga
oblast nauke nije predmet takvog obima nerazumevanja i takvog
namernog dezinformisanja. Evolucija je izuzetno osetljiva tema za nas Homo sapiense jer nas dovodi licem u lice sa onim ko smo i
koliko smo duboko povezani sa životinjama, biljkama i bakterijama, kao i sa milionima generacija živih bića koja su nekada živeli na ovoj planeti. Previše
često pominjanje evolucije nekad proizvodi anksioznost i konfuziju, Coyne
u svojoj knjizi pokušava da eliminiše tu konfuziju i ujedno izvlači zapanjujući spektar savremenih dokaza koji podržavaju evoluciju. Ova knjiga
pokazuje da je evolucija ništa drugo do -
činjenica. Činjenica
koju treba prihvatiti bez ikakvog straha.
Iako sam naziv možda više podseća na propagandu a ne na naučnu literaturu, razlog je taj što Coyne pokušava trgnuti i onaj deo hrišćanske publike koji se i dalje žestoko protivi evoluciji. Takodje, potrebno
je razumeti i naučni koncept istine - sva naučna istina je privremena i
podložna promeni u svetlu novih dokaza. Ne postoji zvono za uzbunu koje
će naučniku dati informaciju da je pogodio cilj niti da je stigao na krajnje
odredište. Zaista, teorija evolucije, kao što se u knjizi može videti, ne razlikuje se od bilo kojeg drugog naučno-teorijskog okvira, i kao
takva je predmet stalne modifikacije i promena kako se nove stvari
otkrivaju i uče.
Širina i jasnoća objašnjenja kojima autor potkrepljuje
evoluciju je impresivna. Hrišćani koji su čak i minimalno zainteresovani za nauku bi joj trebali dati šansu, ili kako on to kaže -
pažljivo molitveno
razmišljanje. Knjiga je korisna i za rešavanje
iskrivljenih i uobičajenih mitova koji su karakteristični za hrišćansku diskusiju teorije evolucije.
U prvom delu on razmatra neke od ključnih mitova i ukazuje
kako jedino rasprava može da pomogne kreacionistima da dobiju preciznije
razumevanje o tome šta evolucija kaže i šta zaista govori. U nastavku smo izdvojili neke od tih mitova.
Mit: Sve u evoluciji se odvija slučajno
Kreacionisti (ali i dobar deo ateista) često karakterišu evoluciju kao da isključuje Boga, jer su navodno varijacije koje čine srce evolucione teorije zapravo
"slučajne" i "neplanirane". Oni koriste takve termine da bi ukazali na to da nikakav "viši" plan ne uzrokuje niti upravlja genetskim varijacijama. Medjutim, kako
objašnjava Coyne termin 'slučajno' ovde ima specifično značenje koje
je često pogrešno shvaćeno, čak i kod biologa. Ono što jeste je da se mutacije
dešavaju - bez obzira na to da li će biti korisne za pojedinca ili ne.Priroda nekad greši i to je činjenica. Nekada (izuzetno retko) neke od tih grešaka mogu pružiti poboljšanja na organizmu ali u većini slučajeva takve greške su neutralne ili štetne.
Uzmimo analogiju sa igrama na sreću. Kockice se bacaju i odredjena kombinacija će doneti dobit kockaru. Ipak, postoji osnovni skup prirodnih zakona i uzroka koji vode do toga zašto su kockice
pale baš na taj način, ali ipak kad govorimo o bacanju kockica mislimo na ishod kao slučajan ili
neusmeren. Slično tome, postoje uzroci zbog kojih je odredjeni potomak u
populaciji organizama dobio neke posebne genetske varijacije u odnosu na ostale.
Zaista, biološki pojam slučajnih mutacija ili neplaniranih mutacija čak ne
isključuje Boga kao mogući uzrok takvih varijacija. Biolozi pod tim terminima samo ukazuju na to da su osnovni uzroci ostaviljeni kao otvoreni prema evolucionoj teoriji,
jer mehanizam poput prirodne selekcije može da radi sa bilo kojim
varijacijama koje su mu dostupne, bez obzira da li su te genetske razlike posledica pogrešnog genetskog
kopiranja, kosmičkih zraka ili Boga.
Tipično je za kreacionističke tvrdnje da sve što u evoluciji postoji pridaju - slučajnosti. Nasuprot tome, autor ističe, da iako čak u tehničkom smislu sama varijacija u organizmu nije slučajna (na samom dnu je barem uzrokovana fundamentalnim zakonima fizike, elektromagnetnim interakcijama medju atomima koji dalje utiču na organske molekule, itd),
filtriranje te varijacije prirodnom selekcijom koje će proizvesti adaptacije očigledno nije slučajno (str. 119). Varijacije koje je neki organizam primio su indiferentne prema samim potrebama tog organizma, ali filtriranje
štetnih varijacija je sve -
samo ne slučajno. Tim filtriranjem prirodna
selekcija omogućava opstanak i dalju reprodukciju, što svakako nije slučajan ishod.
Mit: Evolucija radi isključivo kroz prirodnu selekciju i slučajne varijacije
Većina hrišćanskih kreacionističkih autora često će u svojim argumentima protiv evolucije koristiti tvrdnje da evolucija koristi isključivo prirodnu selekciju koja deluje na slučajne varijacije i tako kreira biološke promene. Ovo je opet preterano usko vidjenje evolucije, koje je možda u velikoj meri inspirisano i nekim ateistima koji su često opisivali evoluciju da funkcioniše samo kroz prirodnu selekciju. Iako autor takodje fokusira svoja objašnjenja prvenstveno na prirodnoj selekciji, on posebno naglašava da
postoji mnogo toga više u evoluciji nego što je "prirodna selekcija koja deluje na
slučajnim varijacijama" (npr. str 3, 13, 122-124, 170, 177).
Darvin je takodje tvrdio da je prirodna selekcija najvažniji mehanizam
evolucije, ali je naglasio da postoje i drugi mehanizmi, medju njima i jedan mnogo bitan (npr.
seksualna selekcija). Savremeni evolucioni biolozi takodje istražuju
komponente evolucije van opsega prirodne selekcije.
Genetički drift, na primer,
je važna komponenta u evolucionoj teoriji (posebno na molekularnom
nivou). Eksaptacija (engl.
exaptation) je još jedna važna komponenta u proizvodnji novih
struktura sa novim funkcijama.
Dešava se kada funkcija, koja se prvobitno prilagodila tokom prirodne
selekcije, dobije sasvim novu ulogu a onda nastavi dalje sa
prilagodjavanjem u odnosu na onu početnu funkciju. Jedan primer bi bio
perje. Danas je poznato da je
većina dinosaurusa mesoždera (teropoda) u koje spada recimo Deinonychus, Velociraptor ali i čuveni
T. rex bila prekrivena perjem. Perje je verovatno nastalo pod
pritiskom prirodne selekcije usled potrebe bolje toplotne regulacije
telesne temperature.
 |
Yutyrannus (u prevodu tiranin sa perjem) je rod tiranosaurusa koji je pronadjen u predelu Kine.
Predstavlja jedan od najvećih fosila dinosaurusa i direktan dokaz da je bio prekriven perjem. |
Fosilni zapisi govore da se dinosaurusi prekriveni perjem
pojavljuju dosta ranije pre pojave letećih bića. Vrlo je verovatno da je perje eksaptacijom upotrebljeno kasnije za letenje (naravno i letenje ima svoje faze razvoja koje mu prethode). Suština je da je perje dobilo potpuno drugačiju funkciju od svoje prvobitne (grejanje tela) koju je steklo prirodnom selekcijom. Dalje, funkcija perja koje se koristi za letenje se nastavlja opet oblikovati pod selektivnim pritiskom u cilju ostvarivanja preciznije aerodinamike i boljih letačkih performansi.
Mit: Evolucija uvek optimizuje
Skoro sva hrišćanska kritika evolucije usmerena je na ekstremno naglašavanje optimizacije u evoluciji. Prirodna selekcija deluje tako da optimizuje karakteristike vrsta prema njihovom specifičnom okruženju. Medjutim, već duže vreme je poznato da ovakvo tumačenje evolucije ima ozbiljne nedostatke (ovo je inače jedan od razloga zašto je većina svih kreacionističkih i ID napada na evoluciju neubedljiva). Podsetimo se da "prirodna selekcija ne daje savršenu optimizaciju, već samo poboljšanja nad onim što je bilo ranije", više o ovome na strani 13.
"It produces the fitter not the fittest"
Darvin je takodje tvrdio da evolucija ne optimizuje osobine organizama. Umesto
toga, on je naglašavao iznova i iznova da evolucija proizvodi
samo "dovoljno-dobra" rešenja koje će datom organizmu omogućiti život u odredjenoj ekološkoj niši. Na primer, recimo da neki organizam prilikom rodjenja dobije blagu diferencijalnu prednost u reprodukciji u odnosu na ostale jedinke. Takva (gotovo neprimetna) prednost može biti sve što je potrebno organizmu da ostvari uspešnu penetraciju u svojoj ekološkoj niši, bez ikakve dalje potrebe za modifikovanjem ili optimizovanjem.
Mit: Evolucija je konstantno poboljšanje organizama
Još jedna česta zabluda evolucije u hrišćanskim krugovima je da se organizmi konstantno poboljšavaju tokom evolucije. Coyne lepo pojašnjava da evolucija ne mora nužno značiti da se organizmi stalno
poboljšavaju (npr., str. 4, 13, 131-136). I sam Darvin je tvrdio da evolucija gradi rešenja koja su dovoljno-dobra za preživljavanje u svojim ekološkim nišama a ne podobavezno i bolja od prethodnih. Tačnije, ništa u teoriji evolucije ne
podrazumeva obavezno napredovanje od jednostavnih ka složenim oblicima
života ili od nižih ka višim oblicima života. Najbolji primer su organizmi koji se i dan danas nisu bitnije menjali.
Ono što evolucija proizvodi su različiti životni oblici (diverzifikacija) od kojih je svaki prilagodjen da opstaje i da se reprodukuje u svom specifičnom okruženju. Ukoliko je organizam tako prilagodjen i ukoliko nema krupnijih promena u njegovom okruženju, takav organizam se neće bitnije "poboljšavati". Zbog toga i ne čudi što danas imamo ekosisteme gde su evolucioni pritisci minimalni
(npr. ajkule koje se nisu značajnije promenile u zadnjih 25 miliona godina). Sa druge strane, u ekološkim nišama gde
su evolucioni pritisci visoki, kao što je imuni sistem ljudskog
organizma u kombinaciji sa širokim repertoarom antibiotika koje smo proizveli, možemo očekivati da vidimo brze promene u mikroorganizmima koji izazivaju bolesti, a
to se upravo i dogadja (npr., str 130-132) . Štaviše, ne
postoji ništa u evolucionoj teoriji što podrazumeva da vrsta ne može da "deevoluira" iz složenijeg ka jednostavnijim oblicima, ako je to ono što će joj omogućiti
bolju prilagodjenost u datom okruženju. Primer su
organizmi (najčešće crvi) koji postepeno mogu da izgube svoje oči nakon što duži niz generacija naseljavaju tamne pećine ili muljevita dna reka ili jezera. Čulo vida je energetski skup organ i posedovanje istog ukoliko živite u mulju ne daje vam apsolutno nikakvu prednost.
Slično tome, ne postoji ništa u evolucionoj teoriji što podrazumeva da su preci nekih vrsta u
prošlosti trebali biti istrebljeni i dovedeni do izumiranja od strane njihovih "poboljšanih" potomačkih vrsta (iako danas imamo i previše takvih pojednostavljenih hrišćanskih kritika evolucije gde se često govori o nekakvoj vrsti zamene starog sa novim).
Da li će se to dogoditi, zavisi pre svega od toga da li će predak i potomak ostati da naseljavaju iste ekološke niše i da li će postati jedan drugom konkurencija unutar svog staništa. Ukoliko se dogodi da potomci razviju osobine koje im omogućavaju da iskoriste različite resurse unutar svoje ekološke niše (one koje ne koriste njihovi preci) nema razloga da se očekuje da će predačka vrsta izumreti, pa čak niti da će biti dovedena blizu izumiranja.
Šta Coyne kaže o inteligentnom dizajnu (ID) ?
Na mnogim mestima on ističe suprotnosti izmedju teorije evolucije i inteligentnog dizajna (ID).Na primer, nauka je utvrdila da izumrle vrste predstavljaju preko 99% svih vrsta koje su ikada živele na Zemlji. To predstavlja ogroman problem za teorije inteligentnog dizajna. Ne izgleda baš tako inteligentno da dizajnirate milione vrsta koje su predodredjene da izumru i da budu zamenjene ostalima od kojih će ogromna većina takodje izumreti i nestati.
Dalje, brojni su primeri "nesavršenog dizajna", neki od primera su ptica
kivi koja ima potpuno beskorisna krila. Ovde bi se mogle dodati još mnoge vrste ptica neletačica, Afrički noj je takodje ptica neletačica. Pored njega tu je južnoamerička
rea, australijski
emu i naravno
pignvini. Možda najbizarniji je novizelandski
kakapo, debeo
papagaj koji je neletač a koji živi uglavnom na terenu i oostao je veoma ugrožen jer je lak plen za mačke. Sve ove ptice neletačice imaju krila. Kod nekih (kao što je ptica kivi)
krila su veoma mala, svega par centimetara i gotovo neprimetna pod
perjem, njena krila nemaju apsolutno nikakvu funkciju i postoje samo kao
evolucioni ostaci.
 |
Novozelandska ptica Kivi (Apterygidae),
krila su joj veoma mala,
skrivena pod perjem i potpuno nefunkcionalna |
Dok kod drugih, kao što je noj, krila su dobila novu upotrebu.
Kod pingvina su
takodje pradavna krila evoluirala u peraja, što ptici omogućava da pliva
pod vodom i to neverovatnom brzinom. Ono što je bitno, sve ove ptice
neletačice imaju
potpuno iste
kosti
koje
možemo naći i na krilima kod ptica koje mogu da lete. A to je
zato što krila neletačica nisu proizvod namernog i inteligentnog
dizajna već evolucije. Uostalom, niti ima posebnog razloga da bi Tvorac
koristio potpuno iste kosti na krilima koja lete i na onima koja ne
lete, uključujući ovde i kosti peraja.
Medjutim,
pristalice inteligentnog dizajna uvek potežu isti argument kada brane
ove zakržljale organe. Oni će reći : "Ovi organi nisu beskorisni, oni
imaju funkciju!" , ili još češće, "Oni nisu nepotrebni, možda mi još
nismo otkrili njihovu pravu ulogu". Tvrdeći ovakve stvari, oni zaprave
ne primećuju da potpuno promašuju poentu. Evoluciona teorija nigde ni ne kaže da zakržljali organi nemaju nikakvu funkciju. Organ je zakržljao,
ne zbog toga što je on nefunkcionalan već zato što više ne obavlja
onu funkciju za koju je evoluirao. Tu postoji bitna razlika. Autor detaljnije objašnjava i kako su neke ptice uopšte izgubile krila i kako je taj proces tekao.
Takodje objašnjava i ostale primere zakržljalih organa. Tu su i kitovi sa zakržljalim karlicama, a tu je i povratni grkljanski živac (engl.
recurrent laryngeal nerve) (str. 81-85).
Dalje, autor ovde polako ulazi i u oblast teologije. Objašnjavajući kako pristalice inteligentnog dizajna najčešće izbegavaju pokušaje da identifikuju samog "Dizajnera" , zapravo oni njega uvek vide i opisuju tražeći Boga a ne bilo kakvog drugog visoko-inteligentnog dizajnera. Coyne otvoreno identifikuje ovu vezu i tumači je kroz realne primere.
Odnos kreacionizma i evolucije na početku 21. veka
Ako su ljudi samo jedan od mnogobrojnih rezultata prirodne selekcije, možda uopšte i nismo toliko specijalni koliko mislimo? Možete da zamislite zašto ovo pitanje toliko pogadja mnoge ljude koji misle da smo nastali na poseban i drugačiji način a ne od životinja. Da li naša egzistencija ima ikakvu svrhu ili smisao koji nas razlikuje od drugih bića? Za evoluciju mnogi misle da ugrožava moral. Ako, nakon svega, mi jesmo ništa drugo osim zveri, zašto se onda ne bismo i ponašali kao zveri? Šta nas to može držati moralnima ako nismo ništa više od majmuna sa malo većim mozgom? Ni jedna druga naučna naučna teorija ne doživljava tako jak psihološki otpor.
Jasno je da je najveći deo ovog otpora potiče uglavnom od religije. Vi možete naći religiju bez kreacionizma, ali nikada, nećete naći kreacionizam bez religije. Mnoge religije ne samo da smatraju ljude posebnim, već oštro negiraju evoluciju tvrdeći da smo mi, kao i druge vrste, bili predmet trenutnog stvaranja od strane božanstva. Iako su mnogi religiozni ljudi ipak pronašli način da u svojoj glavi pomire nekako evoluciju sa svojim duhovnim verovanjima, takvo pomirenje na žalost nije moguće ako želite da se doslovce pridržavate opisa stvaranja onako kako ga opisiju neke religije.
Zbog ovoga je otpor prema evoluciji i dalje veoma jak, pogotovo u SAD i Turskoj, gde su uticajna fundamentalistička verovanja. Statistike najbolje pokazuju koliko jak otpor smo u stanju da pružamo prihvatanju sasvim jednostavnih i očiglednih naučnih činjenica o evoluciji. Uprkos obilju neoborivih dokaza evolucije iz godine u godinu ankete pokazuju da su recimo Amerikanci, posebno depresivno sumnjičavi prema ovoj grani biologije. Godine 2006, na primer, anketa sprovedena na odraslim osobama u 32 države SAD zatražila je da odgovore na tvrdnju, "Ljudska bića, kao što znamo, razvila su se iz ranijih vrsta životinja", odgovor je trebao biti jedan od 3 moguća : smatram da je istina, nije istina ili nisam siguran.
Svega 40% ispitanika - četiri od deset ljudi - je reklo da smatra da je izjava istinita (što je 5% manje u odnosu na 1985. godinu). Ova brojka je gotovo slična sa brojkom onih koji se ne slažu i koji smatraju da je izjava lažna (39%). A ostalih, 21%, jednostavno nisu sigurni. Ovo postaje još zanimljivije kada uporedimo ove statističke podatke sa onima iz drugih zapadnih zemalja. Od ukupno trideset i jedne nacije, jedino Turska, koja je prepuna verskog fundamentalizma, rangirana je niže u prihvatanju evolucije (25% prihvata, 75% ne prihvata). Evropljani, s druge strane, imaju mnogo bolji rezultat, sa preko 80% Francuza, Skandinavaca i Islandjana koji smatraju evoluciju kao istinitu. U Japanu, 78% ljudi se slaže da je čovek evoluirao.
Medjutim, kod evolucije se ne radi o pukom odlučivanju da li je ona istinita ili nije. Da bi čovek bio u stanju da odgovori na to pitanje on mora imati barem neko osnovno predznanje o njoj i šta one uopšte predstavlja. Problem je što evoluciija u nekim zemljama sveta (medju kojima je i SAD) nema čak ni tu mogućnost, ona je nekada branjena da se predaje u državnim školama. Skoro dve trećine Amerikanaca smatra da ako se evolucija predaje u školskim učionicama, onda bi trebao i kreacionizam. Nije iznenadjujuć toliki broj Amerikanaca koji smatra da je ona neistinita ako uzmemo samo u obzir da 12% (jedan od osam) ljudi misli da se evolucija treba učiti bez pominjanja kreacionizma kao nekakve alternative.
Iznenadjuje i to što se takav princip "
učiti u školi i jedno i drugo" postepeno širi i na ostale zemlje, uključujući Nemačku i Veliku Britaniju. Primera radi, u Velikoj Britaniji, 2006. godine u anketi BBC-a 2.000 ljudi je upitano da opiše svoje vidjenje o tome kako se život formirao i razvio. Dok 48% prihvata evolucioni pogled, 39% se opredelilo za kreacionizam ili inteligentni dizajn (ID), dok 13% ne zna. Više od 40% ispitanika smatra da bi se kreacionizam ili inteligentni dizajn trebalo učiti na časovima nauke u državnim školama. To više uopšte nije toliko daleko od statistike u SAD. Danas, neke škole u Velikoj Britaniji predaju inteligentni dizajn kao alternativnu opciju evoluciji.
Uz evangelističko hrišćanstvo koje stiče uporište u kontinentalnoj Evropi, i muslimanskog fundamentalizma koji se širi kroz bliski istok, kreacionizam i dalje stiče dosta novih pristalica. Ono što je ironija, kreacionizam je čak osnovao uporište i na arhipelagu Galapagos. Tu, na samom zemljištu koje simbolizuje evoluciju, na čuvenim ostrvima koja su inspirisala Darvina, sada postoji adventistička škola i predaje naučno neutemeljenu kreacionističku biologiju deci razne veroispovesti.
Pored njenog sukoba sa fundamentalističkim religijama, mnogo konfuzije i nerazumevanja okružuje evoluciju zbog jednostavnog nedostatka svesti o težini i raznovrsnosti dokaza. Nesumnjivo je da neki ljudi jednostavno nisu zainteresovani. Ali kako autor tvrdi postoji i drugi problem, to je nedostatak informacija. Mnogi od njegovih kolega biologa su neupućeni u mnoge linije evolucionih dokaza, čak i većina studenata, koji su navodno saznali za evoluciju još u srednjoj školi, i dolaze na kurseve, ne znaju gotovo ništa o toj centralnoj teoriji biologije. Uprkos široko rasprostranjenom kreacionizmu i njegovom nedavnom potomku, inteligentnom dizajnu, popularna štampa ne pruža gotovo nikakvu pozadinu zašto naučnici prihvataju evoluciju. Nije ni čudo, da mnogi ljudi postaju plen retorike kreacionista i njihovog namernog demoniziranja Darvinizma.
Iako je Darvin bio prvi koji je sastavio i prikupio dokaze za teoriju evolucije, od njegovog vremena naučna istraživanja su strahovito odmakla. U Darvinovo vreme DNK još nije ni bila otkrivena, a danas ta ista DNK otkriva okeane novih i novih dokaza koji dokazuju da je evolucija još u toku. U ovoj knjizi se prepliću mnoge teme iz naučnog rada na polju genetike, paleontologije, geologije, molekularne biologije, anatomije, i razvojne biologije koji ukazuju na "neizbrisiv pečat" evolucije, pečat koji je prvi predložio Darvin a što je jedan od ključnih razloga zašto je njegovo ime toliko pominjano danas.
Seksualna selekcija i genetika
Poglavlja 5, 6 i 7 pokrivaju klasične
neontološke argumente (neontologija je oblast biologije koja se za razliku od paleontologije ne bavi bavi pradavnim organizmima, već onima koji danas postoje, tj. skorašnjim organizmima). Ti argumenti obuhvataju argumente iz genetike, teorije nastanka vrsta, i brojne dokaze koje su biolozi dokumentovali u proteklom veku. To je prava snaga ove knjige, jer Coyne i jeste specijalista u ovim oblastima, i ovde se zaista pokazuje njegovo poznavanje "terena". Medju ovim temama je i provokativna rasprava o tome "
kako seks upravlja evolucijom", ažuriranje i dopuna argumenata klasične seksualne selekcije koju je Darvin prvi put predstavio, a koja je posebno pojačana radovima genetičara koji su otkrili koliko važan uticaj imaju seksualne rekombinacije na genetičke varijacije i specijacije.
Pretposlednje poglavlje se bavi pitanjem koje najviše uzbudjuje kreacionistički pokret - ljudskom evolucijom. Coyne predstavlja kratak ali jasan pregled svih dokaza iz ljudske anatomije, paleontologije i genetike koje čine našu vezu sa životinjskim carstvom (a naročito carstvom velikih majmuna).
U svom završnom poglavlju, "
Evolution Redux" Coyne razmatra neke od glavnih implikacija evolucije, od filozofskih razloga zašto naučnik može reći "evolucija je istinita," do sasvim novih polja evolucione psihologije, sa implikacijama evolucije za širi pogled na svet. Neka vas ne iznenadi što često voli da ubacije kreacionističke tvrdnje unutar poglavlja jer ne samo da želi da raskrinkava većinu njihovih argumenata, već pažljivo uverava čitaoca da sam dodje do zaključka nakon ogromne količine jakih dokaza da se evolucija zaista dogodila. Kao zaključak izdvojićemo pasus sa 222 strane :
Every day, hundreds of observations and experiments pour into the hopper of the scientific literature… and every fact that has something to do with evolution confirms its truth. Every fossil that we find, every DNA molecule that we sequence, every organ system that we dissect supports the idea that species evolved from common ancestors.
Despite innumerable possible explanations that could prove evolution untrue, we don’t have a single one. We don’t find mammals in Precambrian rocks, humans in the same layers as dinosaurs, or any other fossils out of evolutionary order. DNA sequencing supports the evolutionary relationships of species originally deduced from the fossil record.
And, as natural selection predicts, we find no species with adaptations that benefit only a different species. We do find dead genes and vestigial organs, incomprehensible under the idea of special creation. Despite a million chances to be wrong, evolution always comes up right. That is as close as we can get to a scientific fact.
Sve u svemu, Coynova knjigica ima predivno uravnotežen pristup čitaocima, blaga i bez bespotrebnog napadanja kreacionizma, smireno i edukativno štivo za nekoga ko još možda sedi na ogradi izmedju evolucije i kreacionizma. Naravno, kreacionisti će verovatno mrzeti knjigu (sudeći po brojnim komentarima širom interneta, mnogi su već pokušali da diskredituju autora i slično). No, bez obzira na sve, za nekog čiji um još nije zamagljen verskom dogmatikom knjiga može biti i više nego korisna.
