Pošto smo nebrojano mnogo puta videli da će domaći kreacionisti odbiti gotovo svaki pokušaj ili molbu da se pre nego iznesu svoje "argumente" bolje upoznaju sa teorijom evolucije i obiljem dokaza (bioloških, paleontoloških, geoloških, molekularnih) koje ona nudi, d
olazimo na ideju da će radije saslušati mišljenje nekog od predstavnika Pravoslavlja. Nekoga ko je dosta dublje razmatrao problem kreacionizma.
Teolog Srećko Petrović, u pravoslavnom časopisu "Kalenić" (strana 11) objašnjava koliko ozbiljne probleme kreacionizam uzrokuje, kao i načine kako je Srpska pravoslavna crkva (SPC) izmanipulisana od strane katoličkih fundamentalističih struja koje imaju jasan interes da ostanu u sukobu sa teorijom evolucije i raskoraku sa naukom a koje i jesu prve krenule u taj sukob.
Članak prenosimo u celosti i svim hrišćanskim vernicima toplo preporučujemo da pročitaju tekst do kraja jer im može biti od koristi.
„Biblijski kreacionizam“ u Pravoslavnoj Crkvi
„
Kada se nauka i Sveto Pismo ne slažu, nauka očigledno greši.“ ~ Henri M. Moris
I
Reč „
kreacionizam“ potiče od latinske reči
creatio, što znači stvaranje. U širem smislu reči, kreacionizam označava shvatanje da je svet stvoren. U tom kontekstu i mi hrišćani smo „kreacionisti“. Ovde ćemo, međutim, da se osvrnemo na onu vrstu kreacionizma koja je karakteristična za fundamentalističke denominacije Severne Amerike – takozvani „biblijski“ ili „naučni“ kreacionizam.
Na seminaru veroučitelja u Kragujevcu održanom 2007. godine blagoslovom episkopa šumadijskog Jovana, o. Hrizostom iz Grčke je pomenuo spor koji se u Grčkoj vodi oko teorija evolucije i kreacionizma i pokušajima da se napravi sukob između nauke i bogoslovlja, premda je, prema njegovim rečima, savremeno bogoslovlje odavno razjasnilo odnose između ove dve oblasti.[1] Sličan spor postoji i u Rusiji,[2] a od nedavno je prisutan i kod nas.
Do današnjih dana spor između vere i nauke ove vrste je bio isključivo fenomen severnoameričkog kontinenta. Sada smo, međutim, svedoci toga da tzv. „kreacionizam“ nalazi svoje uporište i u Evropi, a i u našoj Crkvi. Da li je moguće protestantsku kreacionističku nauku nakalemiti na čokot pravoslavne vere?
Opšte karakteristike tzv. „biblijskog“ kreacionizma bi u kratkim crtama bile sledeće: Knjiga Postanja, a i samo Sveto Pismo u celini, se tumači doslovno; svet je stvoren za 144 časa;[3] na osnovu računanja „biblijske hronologije“[4] smatra se da su svet i vasiona stari ne više od 10 000 godina; naučne teorije koje govore o starosti vasione od nekoliko milijardi godina, kao i one koje smatraju da se živi svet razvijao postepeno i u dugom vremenskom periodu su stoga lažne, jer Sveto Pismo, izvor istinitih naučnih informacija, ne kaže ništa o nekoj velikoj starosti stvorenog sveta;[5] teorija evolucije koja je dominantna u savremenoj nauci je podvala; Potop je bio kataklizma svetskih razmera tokom koje je stradao sav živi svet na zemlji itd. Citat čuvenog kreacioniste Henrija Morisa, dat ispod naslova ovog članka, sasvim dovoljno ilustruje nastojanja „biblijskog kreacionizma“.
Ovakva shvatanja, zasnovana na bukvaloj interpretaciji Starog Zaveta, nisu svojstvena pravoslavnom bogoslovlju (naposletku, sam Stari Zavet nam ne dozvoljava da ga bukvalno tumačimo[6]). Ova ekstremna mišljenja su počela naglo da se šire među pravoslavnima na samom kraju dvadesetog veka, nakon pada „gvozdene zavese“, kada su se Rusijom i istokom Evrope razmileli misionari brojnih ekstremnih protestantskih denominacija, i započeli svoju izdavačku delatnost prevođenjem i objavljivanjem knjiga američkih kreacionista. Takve knjige su relativno brzo preplavile i naše knjižare, ne samo svetovne već i crkvene i manastirske, i u njima danas možemo da nađemo veliki broj knjiga i multimedijalnih izdanja koje su priredili „Centar za prirodnjačke studije“ i ostali adventistički i ini domaći izdavači.[7]
Međutim, pravoslavni Svetom Pismu ne pristupaju kao udžbeniku astronomije, geologije ili biologije, već kao reči Božijoj, i stoga nisu iz Pisma izvlačili naučne zaključke (što je bila osobina hrišćanskog Zapada, koja se očitovala u sukobima vezanim za imena Nikole Kopernika i Galilea Galileja), već su u njemu tražili reč spasenja, o čemu je svojevremeno dosta pisao blaženopočivši o. Lazar Milin.[8] Istovremeno, pravoslavni se nisu plašili nauke i naučnih istraživanja: pravoslavni manastiri su tokom vekova bili centri nauke i kulture. Mnogi istočni Oci – od vremena sv. Klimenta Aleksandrijskog[9] do današnjih dana[10] – su smatrali da je izučavanje nauke dobra i korisna stvar.
S druge strane, protestanti, koji su u pokušaju da isprave ono što su po njihovom shvatanju rimokatolici iskvarili probali da reformišu Crkvu i odbacili sve ono za šta su posumnjali da ne valja, su izbacili iz hrišćanstva praktično sve, osim samog Svetog Pisma. Iako su po pitanju odnosa Svetog Pisma i naučnih saznanja među njima u početku vladali umereniji pogledi[11] (kao što je to i danas slučaj sa glavnim protestantskim denominacijama), njihovim cepkanjem na brojne frakcije i verske zajednice došli su do izražaja i ekstremni stavovi.[12] Pripisivanjem beskonačnog autoriteta rečima Svetog Pisma pojedini su došli do stava da je Sveto Pismo nepogrešivo u svakom mogućem pogledu, ne samo verskom već i naučnom, a da je svako ko tvrdi suprotno u zabludi. Zamahom hrišćanskog fundamentalizma u Americi tokom kraja devetnaestog i početkom dvadesetog veka, izazvanim bogoslovskim liberalizmom, nastao je i „biblijski kreacionizam“ koji nauku optužuje za laži, teoriju evolucije smatra prevarom moćnog darvinističkog lobija, i arogantno sebi prisvaja naučni autoritet. Američki fundamentalisti su bili vešti u obraćanju masama i upotrebi medija, na popularan način su kroz „Propovedi iz nauke“[13] razdvojili „čistu nauku“ od „spekulativnog teoretisanja“,[14] i iskoristili su poštovanje Biblije od strane javnosti: kao rezultat ovoga, fundamentalistički kreacionistički pokret je ostao živahan i uticajan do današnjih dana.[15]
Koja je istorijska pozadina ovakvog shvatanja odnosa Svetog Pisma i nauke? U svom članku „Pravoslavlje i kreacionizam“[16] đakon Andrej Kurajev kao jedan od mogućih razloga vidi neodgovarajući prevod fraze iz stiha 18, 1 drugokanonske knjige Premudrosti Isusa sina Sirahova na latinski, gde je biblijsko opisivanje postepenog priziva u postojanje različitih živih oblika zatamnjeno neodgovarajućim latinskim prevodom. Grčka reč koine iz izvornika, koja znači „zajedno“ ili „povezano“, je u latinskom prevodu, Vulgati, prevedena rečju simul, koja je promenila značenje rečenice. Umesto „sve povezano stvori Gospod“ nastalo je „Gospod stvori sve istovremeno“ (simultano). Ovaj citat Vulgate je tesno povezan sa docnijim otporom prema naučnim stavovima na Zapadu i borbom zapadnog hrišćanstva sa naučnim „jeresima“ koji su rezultirali sukobima kreacionista sa naukom danas. Ironiju predstavlja činjenica da stav iz „nekanonske knjige“ utiče na razmišljanja onih koji istu inače odbacuju.
Kreacionisti svoja shvatanja ne zadržavaju kao lična mišljenja ili stavove na privatnim seminarima, već ih uporno šire u javnosti, iako su u skandalaznom raskoraku sa naukom. Ovo ohrabruje rast svih vrsta fundamentalizma i ekstremizma, i tako odbacivanje nauke predstavlja pretnju čovečanstvu.[17]
Danas je postalo moguće ući u otvoreni sukob sa naučnim podacima. Astrolozi, gatari, čarobnjaci, i ostali okultisti slobodni su da iznesu i najbizarnije tvrdnje. Izgleda da su se ljudi umorili od naučne trezvenosti i odgovornosti i postali spremni da prihvate bilo šta. Najčistiji oblik voluntarizma i iracionalnosti preuzima mesto agrumenta. Masovna opijenost iracionalnošću čini protestantsku bukvalnost primamljivom i prihvatljivom.[18]
II
Kreacionizam traži naučne podatke i naučno znanje u Svetom Pismu, dok ih nauka nalazi u istraživanju prirode. Postoji li sukob Svetog Pisma, odnosno hrišćanske vere, i nauke? Ako prihvatimo fundamentalistički pristup (da sve u Pismu uzimamo doslovno, i da je potrebno da napadamo nauku kako bismo opravdali svoju veru), postoji.[19] Ako, međutim, Pismo ne shvatimo kao udžbenik geologije, fizike i biologije, i ne prihvatimo biblijski izveštaj o stvaranju u doslovnom smislu, nikakav sukob ne može postojati.[20]
Sukob između bogoslovlja i nauke je kroz istoriju bila borba između rimokatolika i protestanata na jednoj strani, i naučnika na drugoj. Gotovo da ne postoje rasprave na tu temu unutar pravoslavnog hrišćanstva, a ukoliko ih ima – nastale su tek u skorije vreme pod uticajem hrišćanskog fundamentalizma.
Ovo je prvenstveno stoga što Oci Istoka, uopšteno govoreći, nisu zauzimali fundamentalističku tačku gledišta po pitanju odnosa biblijskog opisa stvaranja sveta i prirodnog poretka s jedne strane, i naučnih istraživanja s druge strane. Kako je to rekao Vladimir Loski, „Crkva se uvek i sa mnogo slobode služila filosofijom i naukom u apologetske ciljeve, i nikada nije branila relativne i zamenljive istine, kao što brani neizmenjive istine svoje dogme... Nama je Crkva otkrila tajnu našeg spasenja, a ne tajne vaseljene koje sasvim sigurno nisu ni potrebne za spasenje“.[21] Crkva kroz istoriju nije napadala nauku i nije se bavila pitanjima da li je neki naučnik verujući ili ateista, niti je na osnovu religioznih stavova naučnika osuđivala ili prihvatala naučne teorije.
Ali, iako je imala pozitivan stav prema nauci, Crkva se uvek čuvala „dogmatizovanja“ nauke i naučnih teorija. Apostol Pavle je upozoravao prve hrišćane na znanje koje nadima, koje ne vredi i koje će proći (1. Kor. 8, 1; 13, 2.8 ), na „filosofiju po čoveku“ (Kol. 2, 8 ), a shodno ovome Oci Crkve su uporno govorili o dve vrste znanja,[22] i dalje o jedinom za hrišćane važnom znanju – bogopoznanju, nekada apofatički poistovećenim sa neznanjem.[23] Moguć je komplementaran odnos vere i nauke,[24] ali nije i nužan, jer je svetovna mudrost „ludost pred Bogom“ (1. Kor. 3, 19; up. 2, 6–7). Shodno tome, pravoslavni hrišćani se nisu upuštali u naučne debate kako bi branili ovu ili onu naučnu teoriju potežući hrišćanske dogmate kao argumente.
Međutim, svedoci smo toga da se pravoslavni danas ponašaju drugačije. Kao što je primetio A. Kurajev, u opštoj opijenosti iracionalnošću pravoslavni se upuštaju u rasprave o nauci i prihvataju se metoda protestantskog fundamentalizma, usput vrše službu sektaškim propovednicima, sve čineći u ime kreacionističke psevdo-nauke. U crkvenim časopisima se objavljuju članci koji promovišu kreacionizam. Pojedini klirici naše Crkve dižu svoj glas protiv naučnih teorija poput teorije evolucije, i tako među vernima stvaraju neki privid sukoba vere i nauke, obilno i nekritički se služeći kreacionističkom literaturom,[25] koja je dostigla zastrašujući obim na srpskom jeziku za kratko vreme. Određeni tekstovi koje su potpisali pravoslavni klirici bi bili suviše ekstremni čak i za same savremene kreacioniste, jer su zasnovani na „dokazima“ odbačenim i od samih kreacionista.[26]
Ako je adventistima sedmog dana bitno da dokažu kako je svet stvoren za bukvalnih šest dana – radi opravdanja njihovog učenja o „svetkovanju subote“ – nije jasno sa kakvim ciljem ovakav poduhvat na sebe preduzimaju pravoslavni sveštenici? Ako ne postoji dogmat koji govori u prilog adventističkih teza, ako se nijedan od Sabora nije bavio starošću vaseljene, kakav bi značaj za pravoslavne hrišćane moglo da ima učenje adventističkih kreacionista o „mladoj zemlji“?[27] Ako za adventiste – teoretičare i ideologe „biblijskog kreacionizma“ – nije moguće da Postanje tumače ni na jedan drugi način osim na doslovni, jer su obavezani na to učenjima „duha proroštva“ tj. proročice Elene Vajt, šta bi to moglo da navede pravoslavnog hrišćanina da usvoji takav ekstreman stav? Zaista, ako Bog nije stvorio svet za šest dana, to ne znači da ga uopšte nije stvorio, i sa pravoslavne tačke gledišta pitanje datuma stvaranja tj. starosti sveta nema nikakvog značaja za naše verovanje.
Ako se naučne teorije slažu sa izveštajem iz Postanja – da ljudsko biće predstavlja poslednju tačku biološkog razvoja živog sveta – zašto ulaziti u sukob sa naukom?[28]
III
Dok s jedne strane fundamentalisti zloupotrebljavaju Sveto Pismo kako bi opravdali svoja verovanja, pojedini naučnici svetskog ugleda, poput Ričarda Dokinsa, istovremeno koriste (tačnije: zloupotrebljavaju) naučna istraživanja kao oružje za borbu protiv svakog oblika religije;[29] međutim, da li pravoslavni hrišćanin treba da na takve napade odgovori argumentima biblijskih kreacionista? Po mišljenju savremenih pravoslavnih teologa, Darvinova teorija, sa stanovišta pravoslavnog bogoslovlja (pod uslovom da bogoslovlje zauzme ispravan stav), postaje potpuno bezopasna.[30] Zašto onda nekritički uzimati fundamentalističke argumente i sukobljavati se sa naukom?
Tokom „zapadnog ropstva“ pravoslavnog bogoslovlja pravoslavni nisu uspeli da odole iskušenju sličnom ovome koje pred nama stoji danas: u dijalogu sa rimokatolicima se dešavalo da pravoslavni koriste argumente reformatora, kao što se i dešavalo obrnuto – da u dijalogu sa reformatorima pravoslavni bogoslovi posežu za rimokatoličkom teologijom.[31] Rezultati su bili poražavajući: pitanje je koliko se pravoslavno bogoslovlje do današnjih dana oslobodilo shvatanja koja je usvojilo tokom ovog perioda. Stoga bi i danas bilo opasno da se pravoslavni upuštaju u dijalog, ili bolje reći sukob sa naukom koristeći argumente kreacionista, jer:
a) Pravoslavlju ne preti nikakva opasnost od savremene nauke ili naučnih teorija: bogoslovi i dvehiljadugodišnje istorijsko iskustvo Crkve nas uveravaju da autoritet Svetog Pisma nimalo nije ugrožen naučnim saznanjima;
b) sam konflikt između vere i nauke u pravoslavnom okruženju je veštački izazvan, iniciran agresivnom propagandom misionara fundamentalističkih protestantskih denominacija, i nije svojstven pravoslavnom bogoslovlju: Crkva nikada nije učestvovala u naučnim istraživanjima, već se interesovala za spasenje sveta.
Ovo ne znači da pravoslavni treba da budu indeferentni i nezainteresovani za nova naučna kretanja i da se posvete samo „duhovnosti“ zanemarujući tvorevinu i nauke koje je proučavaju,[32] već predlaže da svagda preispitujemo svoj odnos prema savremenom svetu i prihvatamo se odgovornosti. Misija Crkve se nikada nije svodila na to da po svaku cenu ljude uveri u činjenicu da je svet stvoren i da postoji Bog: i demoni znaju da Bog postoji (Jak. 2, 19), ali im takvo znanje ne koristi. Ako druge ubedimo da Bog postoji, to ne znači da smo doprineli spasenju sveta: naposletku, jedno takvo nametnuto znanje Boga svodi na predmet poznanja, Bog prestaje da bude Ličnost, i postaje Sila koja se nameće logičkim, naučnim ili bilo kojim drugim argumentima.[33] Kreacionisti previđaju da je onaj koji je ubeđen u to da je svet stvoren i da Bog postoji i dalje neznabožac, jer Ga nije upoznao kao Oca. Utoliko je besplodnija apologetika „naučnog kreacionizma“, jer isti nikada neće moći da premaši granice prirodnog bogoslovlja.
Ovde je, međutim, tragično to što pravoslavni klirici i laici, umesto da svedoče svetu pravoslavnu veru, svoju energiju troše na borbu protiv savremene nauke i dokazivanje kreacionističkih tvrdnji zloupotrebljavajući i pogrešno tumačeći Sveto Pismo, u duhu severnoameričkih ekstremističkih denominacija, a ne u Duhu i Predanju Pravoslavne Crkve. Ovakav pristup ne može da bude opravdan: istovremeno, potrebno je naglasiti da je Sveto Pismo knjiga Crkve, i nije moguće tumačiti ga na fundamentalistički način. Pismo nije naučni zbornik, već Reč Božija.
Pre 16 vekova je Aurelije Avgustin, svetitelj nepodeljene Crkve, napisao nekoliko pasusa o naučnicima, nauci i onima koji bi da Sveto Pismo koriste kako bi opravdavali svoja naopaka shvatanja i zablude:
„Često i nevernik zna nešto o zemlji, o nebesima, i drugim elementima ovog sveta, o kretanju i orbitama zvezda, i čak o njihovoj veličini i položaju, o predviđanju pomračenja sunca ili meseca, ciklusima godina i godišnjih doba, o vrstama životinja, biljaka, kamenja, i tako dalje, i ovo znanje on drži sigurnim na osnovu iskustva. Sramotna je i opasna stvar za nevernika da čuje hrišćanina kako, dajući navodno objašnjenje Svetog Pisma, priča besmislice o tim temama; i treba da preduzmemo sve potrebne mere da predupredimo takvu situaciju, u kojoj neverni mogu da ukažu na ogromno neznanje hrišćanina i da mu se smeju sa prezirom.
Nije ovde sramota to što je ta neobrazovana osoba ismejana, već to što će ljudi van naše verske porodice misliti da su naši sveti oci mislili to što ta osoba misli, i tako će pisci našeg Pisma biti odbačeni kao neznalice, što izaziva veliki gubitak onih na čijem spasenju radimo. Ako ljudi vide hrišćanina kako greši u polju koje oni dobro poznaju, i čuju kako on insistira na svojoj glupoj interpretaciji našeg Pisma, kako će oni onda poverovati tom istom Pismu kada im ono govori o vaskrsenju mrtvih, nadi u večni život, i Carstvu Božijem, kada im je pokazano da je to Pismo puno laži o stvarima koje su oni sami naučili kroz iskustvo i svetlost razuma?
Nesmotreni i neupućeni tumači Svetog Pisma uvaljuju u neizrecive probleme i tugu svoju mudriju braću onda kada su uhvaćeni u nekom od svojih pogrešnih mišljenja i kada im zadatak postave oni koji nisu omeđeni autoritetom naših svetih knjiga. Jer tada, kako bi odbranili svoje krajnje nerazborite i očigledno netačne tvrdnje, oni će pokušati da se za dokaz pozovu na Sveto Pismo, i čak da po sećanju navode mnoge pasuse za koje smatraju da podržavaju njihov stav, iako ne razumeju ni ono što kažu ni ono što dokazuju i brane.“ [34] [1. Tim. 1, 7]
Mislimo da ove reči blaženog Avgustina mogu da se primene i na fenomen kojemu smo svedoci. Reči Svetog Pisma upućene ljudima mogu da se autentično razumeju samo unutar one zajednice kojoj su predane i koja ih je iznedrila, protumačene od strane istog onog Duha koji ih je nadahnuo, nikako prema svom nahođenju, parcijalno i prema potrebi, već uvek u posmatranju biblijskog teksta kao celine, uz uvažavanje istorijske dimenzije kao i duhovnog i kulturnog konteksta njegovog nastanka, nikako po fundamentalističkim metodama.
Kada Sveto Pismo govori o stvaranju sveta, onda ono nije prirodoslovna, naučna knjiga u modernom smislu reči.[35] Reči u prvoj i drugoj glavi Knjige Postanja nisu reportaža nekog izveštača koji je prisustvovao stvaranju svemira i svega u njemu, već su one u prvom redu reči o Bogu, dakle o nečemu neizrecivom, a onda i reči upućene ljudima, i to svim ljudima. Te reči su odenute u književne oblike, poređenja, to su metafore i antropomorfne slike. Te reči nisu definišuće već su asocijativne, i kao takve pružaju nam mogućnost da nam izgledaju svagda nove i drugačije otkrivene i doživljene, i može se reći da je bogoslovlje Postanja uvek poetsko bogoslovlje, pa čak i onda kada nam se čini da zapada u neke rečenične definicije. Ne bi trebalo da zanemarimo ovakvu prirodu reči Svetog Pisma i da ga tumačimo poput militantnih kreacionista, ne bi trebalo da „reč spasenja“ (Dap. 13, 26) čitamo kao knjigu naučnih definicija. Budimo deca po srcu, ali ne i po umu (1. Kor. 14, 20).
Na kraju, biblijski kreacionizam oduvek postoji u Pravoslavnoj Crkvi, ali ne onakav kakvim ga predstavljaju misionari fundamentalizma, već u sledećem obliku: Bog je stvorio svet (Post. 1, 1), i toliko ga je zavoleo da je Sina Svog Jedinorodnog dao (Jn. 3, 16) za život sveta, da se svet spase Njegovim posredstvom (Jn. 3, 17). Verujemo, dakle, u Boga kao Tvorca[36] neba i zemlje, Poetu koji je svet stvorio iz ljubavi, koji svet ljubi i koji neće dozvoliti da svet propadne.
Srećko Petrović
Reference
[Članak je u skraćenom obliku /= ošišan za većinu fusnota/ objavljen u časopisu Kalenić, br. 185 (5/2009), Kragujevac 2009, str. 12—15 -
http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic5_2009.pdf]
[1] V. Aleksandra Garunović, „Susret veroučitelja Balkana“, u Pravoslavlje – novine Srpske Patrijaršije, br. 973 od 01. 10. 2007, Beograd 2007.
[2] Up. Georgy S. Levit, “Creationists attack secular education in Russia”, NATURE Vol. 444, 16 November 2006, str. 265; Inga Levit, “Creationism in the Russian Educational Landscape”, Reports of the National Center for Science Education Vol. 27, Nr. 5-6, 2007, str. 13–17; v. takođe, za opširniji opis aktuelne situacije u Rusiji, i članak Ivana Vikulova pročitan na naučnom skupu posvećenom veri i savremenoj nauci Sophia-Iberia Academic Conference, održanom u Madridu septembra 2007. godine: I. Vikulov, “Evolution-Creation Discussion in Russian Orthodox Church: Limit Religiosity or Private Opinion?” (u skraćenom obliku članak je štampan u zborniku radova sa skupa objavljenom pod naslovom Human Evolution: in search of our anthropic roots, Madrid 2007, str. 115–118).
[3] Tj. za bukvalnih 6 dana iako su, prema izveštaju iz Postanja, sunce, mesec i zvezde stvoreni tek četvrtog dana stvaranja.
[4] Koja, na način na koji je interpretiraju kreacionisti, ne postoji, jer u Svetom Pismu nema preciziranog određivanja vremena i datuma nekog događaja, već se događaji vezuju za biblijske ličnosti, što jasno objašnjava o. Lazar Milin u svojoj knjizi Naučno opravdanje religije, knjiga 6, Crkva i sekte, Beograd 1986, kao i Miroslav Radošević u svojih Dvadeset pisama Jehovinom svedoku, Pismo 14 [v. Marija Krnjaja i Miroslav Radošević, Svedoci Istinitog Boga – Pravoslavni put i zablude Jehovinih svedoka, Beograd 2002.].
[5] Što i nije sasvim u skladu sa tvrdnjom iz Pisma da su pred Bogom hiljadu godina kao jedan dan i jedan dan kao hiljadu godina – up. Ps. 90, 4; 2. Pt. 3, 8.
[6] U protivnom, morali bismo da prihvatimo brojne antropomorfne predstave pripisane Bogu, da Bog ima ruke, noge, da se odmara, hoda po Edemskom vrtu itd.
[7] O sličnoj poplavi kreacionističke literature u današnjoj Rusiji, vidi članak đakona Dimitrija Zvorikina (Dimitriй Zvorыkin) „Tvorenie i tvarnый mir s pozicii Pravoslaviя i Protestantizma“, u zborniku Toй povele i sozdašasя: Sovremennыe učenыe o sotvorenii mira, Fond “Hristianskaя žiznь”, Klin 1999, str. 114–128.
[8] Na primer: „Pitanje kako je nastao svet, kako se formirala vasiona i zemlja, to je stvar prirodne nauke. Biblija se u to ne meša. Biblija kroz Šestodnev hoće jedino da nam otkrije osnovne religijske istine o Bogu, svetu i čoveku.“ (naglašavanje prema originalu) – dr. Lazar Milin, Apologetska čitanka – Razgovori o veri (1. tom), treće izdanje, Beograd 1985, poglavlje „Šta nam prirodne nauke i Biblija govore o postanku sveta?“, str. 165. O ovoj temi on je opširno pisao u svim svojim apologetskim delima.
[9] Sv. Kliment kaže: „Pismo uopšteno naziva mudrošću svaku zemaljsku nauku, sve ono što ljudski um može da dostigne... jer svaka veština i svako znanje dolaze od Boga“ – Stromata, knj. I, IV. Prevod donosimo prema „Ante-Nicene Christian Library“, vol. 2, Fathers of the Second Century: Hermas, Tatian, Athenagoras, Theophilus, and Clement of Alexandria, ed. Philip Schaff et al., T&T Clark, Edinburgh 1867–1885, str. 304–305.
[10] Recimo, koljivari prihvataju naučni pogled kao što, na primer, sveti Nikodim Agiorit čini u svom radu Simbolitikon, gde prihvata poslednje teorije svoga vremena o funkcionisanju srca (v. Georgije Metalinos, „Vera i nauka u pravoslavnoj gnoseologiji i metodologiji“ (preveo Aleksandar Perišić), Kalenić br. 174 (6/2007), str. 17–22). U novijoj istoriji, brojni pravoslavni bogoslovi su, kao i njihovi istorijski prethodnici, pozitivno vrednovali naučni doprinos.
[11] Tako je Kalvin, tumačeći Postanje, svojevremeno zapisao: „Mojsije je popularnim stilom pisao o onome što svi obični ljudi bez uputstava, uz pomoć zdravog razuma, mogu da razumeju; ali astronomi sa velikim trudom istražuju sve ono što mudrost ljudskog uma može da shvati. Međutim, ovakvo proučavanje ne treba kuditi, niti tu nauku osuđivati zato što su neki očajni ljudi željni da odbace sve što im je nepoznato. Jer nije samo prijatno poznavati astronomiju već je i veoma korisno: ne može se poreći da ta umetnost otkriva premudrost Božiju vrednu divljenja. Stoga, kako treba poštovati genijalne ljude koji su proširili znanje na ovu temu, tako i oni koji su dokoni ne treba da poriču ovakvu vrstu truda... Tako ne postoji ni jedan razlog zbog kojeg bi bukači trebalo da se rugaju nesposobnosti Mojsijevoj u činjenju meseca drugim svetlećim telom: jer nas on ne zove na nebesa, on samo predlaže ono što nam se nalazi pred očima. Neka astronomi imaju svoje uzvišeno znanje...“ – Žan Kalvin, Comm. Gen. 1, 16 (prevod donosimo prema: John Calvin, Commentaries on the First Book of Moses Called Genesis, trans. John King, Edinburg 1847, str. 86–87).
[12] Već je Melanhton zahtevao da se kazne oni koji uče „jeresi“ po kojoj se zemlja okreće – up. R. Hooykaas, Religion and the Rise of Modern Science, Regent College Publishing, Vancouver 2000, str. 122. Melanhton je kasnije promenio mišljenje, međutim negativan stav prema nauci je opstajao među protestantima.
[13] “Sermons from Science”, naziv serije filmova namenjenih popularisanju ideja „biblijskog kreacionizma“, koje su američki kreacionisti snimali krajem tridesetih godina dvadesetog veka.
[14] Kako to sami kreacionisti vole da kažu, jedno su „naučne činjenice“, a drugo su „teorijske spekulacije“; međutim, ovakvo razdvajanje „činjenica“ od „teorije“, koje je prihvatljivo našem pozitivističkom i materijalističkom shvatanju stvari, je veštačko, jer u nauci nema „čistog“ empirijskog saznanja, čak ni u najnaprednijim disciplinama. Up. Milan M. Ćirković, „Samo teorija?“, Godišnjak Istraživačke stanice Petnica, br. 21, Petnica 2005, str. 46–47; članak je preštampan u časopisu Astronomija, br. 18, Beograd 2006, str. 22–29.
[15] Joel A. Carpenter, Revive Us Again: The Reawakening of American Fundamentalism, Oxford University Press 1999, str 73.
[16] Toй povele, i sozdašasя: Sovremennыe učёnыe o sotvorenii mira, Klin 1999, str. 82–114.
[17] Up. Rezoluciju 1580 Parlamentarnog saziva Saveta Evrope od 4.10.2007. godine, usvojenu pod nazivom „Opasnosti od kreacionizma u obrazovanju“ [“The dangers of creationism for education”], tačka 12. Sama Rezolucija svedoči o širenju kreacionističkih shvatanja američkih fundamentalista po Evropi.
[18] Toй povele, i sozdašasя, str. 88.
[19] Kako bismo ilustrovali i drugačiju mogućnost – da se nauka nameće veri – priložićemo zanimljivo mišljenje dr Denisa Aleksandra, koji kaže: „Uopšteno govoreći, do sukoba nauke i vere dolazi onda kada nauka ili religija usvoje „ekspanzionističe“ težnje, pokušavajući da odgovore na pitanja koja očigledno pripadaju „suparničkom“ domenu. Na primer, u knjizi Jedinstvo znanja, E. O. Vilson predlaže da se svo znanje bez izuzetka, uključujući i religijsko, može prevesti u naučno znanje...“ – Dr Denis Alexander, “Models for Relating Science and Religion”, Faraday Paper No. 3 (citirano prema prevodu Ane Ranitović: Denis Aleksander, „Modeli odnosa nauke i religije“, elektronska verzija preuzeta sa sajta Faradej instituta za nauku i religiju, IntRes: http://www.st-edmunds.cam.ac.uk/faraday/Papers.php). Kao što i sami znamo iz iskustva „samoupravljanja“ i boljševičke prosvete, i nauka može da bude fundamentalistička i da služi ideologiji.
[20] Međutim, s druge strane je potrebno da nauka ostane nauka, tj. da ne odgovara na pitanja kao što su: „Koji je smisao života?“, „Postoji li Bog?“, „Da li dobro i zlo imaju ikakvo značenje za nas?“, „Šta se dešava kada umremo?“ itd., što je jasno primetio Frensis S. Kolins u svojem predgovoru knjizi Saving Darwin.
[21] Vladimir Loski, Mistička teologija Istočne Crkve, Vršac 1995, str. 71.
[22] Up. Panajotis Hristu, „Dvostruko znanje po svetom Grigoriju Palami“, (sa engleskog jezika preveo Darko Đogo), Novi Istočnik – list studenata Bogoslovskog Fakulteta Univerziteta u I. Sarajevu, 6/2006 [IntRes: http://www.verujem.org/teologija/phristu_palama.htm – grčki izvornik objavljen u Π. Κ. Χρήστου, Θεολογικά Μελετήματα, τ. 3 (Νηπτικά και Ησυχαστικά), Θεσσαλονίκη 1977.]. Rečima o. G. Metalinosa, „pravoslavna tradicija… razlikuje dva tipa znanja: božansko i sekularno… Pravoslavlje pravi razliku između dva tipa znanja (i mudrosti), i njihovih metoda i sredstava, time izbegavajući njihovo brkanje kao i konflikt. Put ostaje otvoren za zbrku i konflikt samo onda kada su uslovi i suština hrišćanstva izgubljeni“ – v. G. Metalinos, „Vera i nauka u pravoslavnoj gnoseologiji i metodologiji“, str. 20–21.
[23] „Jer mi je poznato da postoji besprekorno neznanje i škodljivo znanje“ – sveti Grigorije Palama, Trijade I, 1, par. 4 (citirano prema Jovan Majendorf, Sveti Grigorije Palama i pravoslavna mistika (sa engleskog preveo Jovan Olbina), Beograd 1983, str. 83.).
[24] Uz obostrani oprez: prisetimo se brojnih bioetičkih dilema savremene nauke, vezanih za istraživanje ljudskog gena, kloniranje, stvaranje života u veštačkim uslovima, eksperimentisanje na ljudima i živim bićima itd.
[25] U ovome su znatno premašili o. Serafima Rouza, koji je kroz svoju knjigu Stvaranje sveta i rani čovek praktično uveo „naučni kreacionizam“ u pravoslavno bogoslovlje. Knjiga je štampana na srpskom jeziku više puta. Za kritiku pomenute knjige i kritiku doslovnog shvatanja Petoknjižja, kao i ukazivanje na bogoslovske probleme koji se javljaju usled prihvatanja loših i netačnih argumenata „naučnih kreacionista“, vidi George Theokritoff & Elizabeth Theokritoff, “Genesis and Creation: Towards a Debate”, St. Vladimir’s Theological Quarterly 46-4 (2002), str. 365–90. Ukratko, autori smatraju da je osnovna postavka knjige o. Serafima Rouza – kako je ateizam jedina alternativa bukvalnom tumačenju Šestodneva – pogrešna. Up. navedeni članak, str. 374–5, 379, 385 i dalje.
[26] Naši sveštenici u člancima koje pišu u korist kreacionizma koriste dela psevdo-naučnika i fundamentaliste Henrija Morisa, adventiste Roberta Džentrija, fundamentalnog baptiste Dvejna Giša, pripadnika tzv. „Munove crkve“ Džonatana Velsa, islamske fundamentalističke grupe „Harun Jahi“ i ostalih kreacionističkih autora (dela pomenutih apologeta kreacionizma – a sa njima i brojna druga sličnog usmerenja – su već prevedena i objavljena na srpskom jeziku u režiji pro-adventističkog „Centra za prirodnjačke studije“), zaklanjajući se iza njihovih autoriteta i koristeći čak i prokažene i zastarele kreacionističke argumente kojih su se u međuvremenu – jer je dobar deo knjiga koje koriste pisan pre nekoliko decenija – odrekli i sami američki kreacionisti. O propalim kreacionističkim argumentima vidi Karl W. Giberson, Saving Darwin: How to Be a Christian and Believe in Evolution, HarperCollins books 2008.
[27] Godine 1864, pet godina od objavljivanja Darvinovog dela Poreklo vrsta, Elena Vajt je pisala o viziji stvaranja sveta koju je imala: „Bila sam uzneta do stvaranja i pokazano mi je da je prva sedmica, tokom koje je Bog za šest dana stvorio svet i odmorio se sedmog dana, bila duga kao i svaka druga sedmica“ – prevod donosimo prema: Ellen G. White, The Spirit of Prophecy, Vol. 1, Battle Creek, MI, 1870, str. 85. Ovaj i drugi spisi Elene Vajt su učvrstili adventistički pokret u tzv. „mlada zemlja“ (“young-earth”) kreacionizmu, tj. u učenju da je svet stvoren za bukvalnih šest dana i star nekoliko hiljada godina. Uopšte, ključne ideje „naučnog kreacionizma“ su potekle iz „viđenja“ Elene Vajt – vidi Karl W. Giberson, Saving Darwin, str. 58, 122, 137, 142 i dalje.
[28] Kako je to jasno izraženo u stavu nedavno kanonizovanog sv. Luke Vojno-Jaseneckog: „Po našem mišljenju, svakoj mislećoj osobi treba da bude jasno, da nijedna teorija o poreklu vrsta, sve dok ista ne protivureči zdravom razumu, ne može da protivureči Bibliji, zato što nam Biblija kazuje samo ono glavno o poreklu čoveka, pre svega da Bog zaokružuje svoju tvorevinu stvarajući čoveka... O tome kako su se pojavile sve vrste na zemlji, o dužini trajanja procesa kojisu doveli do njihovog razvoja, a takođe i o samom procesu stvaranja čoveka, Biblija ne govori ništa, zato što to spada u sferu nauke, a ne religije... Dakle, darvinizam, potpuno nezavisno od toga da li je tačan ili netačan kao naučna teorija, ne može biti suprostavljen religiji.“ – Svяtitelь Luka (Voйno-Яseneckiй), Nauka i religiя, Pravoslavnaя biblioteka „Troickoe slovo“, 2001, str. 135; v. takođe Svяtitelь Luka, Izbrannыe tvoreniя, Sibirskaя Blagozvonnica 2009, str. 739.
[29] Pitanje je koliko su ovi drugi zaista predani nauci, i u kojoj su meri kao oni prvi pokretani svojim ideološkim motivima: „naučna“ mišljenja Dvejna Giša, jednog od vodećih kreacionista i njegovih sledbenika, i „teološka“ mišljenja Ričarda Dokinsa, poznatog evolucionog biologa i ateiste i njegovih satrudnika, su možda dobra za naslovne strane popularnih magazina, ali nisu dobra za nauku i bogoslovlje.
[30] Up., npr., mitropolit pergamski Jovan Ziziulas, „Dogmat o stvaranju“, Dogmatske teme, Beseda, Novi Sad 2001, str. 297–300; Hristo Janaras, „Antropološki principi“, Teološki pogledi, 4/85, Beograd 1985, str. 229–237.
[31] Za primere vezane za patrijarha carigradskog Kirila Lukarisa i patrijarha aleksandrijskog Mitrofana Kritopulosa, i nastanak takozvanog „konfesionalističkog bogoslovlja“, vidi John Meyendorff, The Orthodox Church: its past and its role in the world today, St Vladimir's Seminary Press, U.S. 1981, str. 84 i dalje (postoji i srpsko izdanje ove knjige: J. Majendorf, Pravoslavna Crkva juče i danas, preveo sa francuskog R. Popović, Beograd 1998).
[32] Kako je to u jednu rečenicu sažeo o. Lazar Milin: „Zato, uči biologiju što god bolje možeš i ne boj se da će njeni rezultati razoriti tvoju veru u Boga i Sveto Pismo“ – dr. Lazar Milin, „Pismo jednom mladiću“, Apologetska čitanka – Razgovori o veri (1. tom), treće izdanje, Beograd 1985, str. 219.
[33] Opširnije o ovome vidi u: mitropolit pergamski Jovan Ziziulas, Dogmatske teme, Beseda, Novi Sad 2001, poglavlje „Poznanje ʻu ličnostiʼ“, str. 59–81.
[34] Blaženi Avgustin, De Genesi ad literam 1:19–20; prevod donosimo prema Augustine, The literal meaning of Genesis Vol. 1, Ancient Christian Writers, Volume 41, trans. J. H. Taylor, Newman Press 1982, str. 42–43.
[35] Up. Ivan Kešina, „Stvaranje i evolucija“, Bogoslovska smotra, Vol. 76 No. 2, Split 2006, str. 367.
[36] Grčki izraz “ποιητής”, koji se koristi u prvom članu Simvola Vere, znači „tvorac“, ali i „poeta“, „pesnik“: Bog je Pesnik neba i zemlje, tj. Onaj koji stvara iz ljubavi. Svet je poezija i Tvorac sveta je Veliki Poeta (up. ep. Nikolaj Velimirović, Religija Njegoševa, Glas Crkve, Šabac 1987, str. 19). Bog je Poeta neba i zemlje, bogoslovlje stvaranja je poetsko bogoslovlje.
Izvor:
http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/
PDF -
http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic5_2009.pdf
HTML -
http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/
