Pravoslavni teolog piše o problemima koje uzrokuje „Biblijski kreacionizam“

Pošto smo nebrojano mnogo puta videli da će domaći kreacionisti odbiti gotovo svaki pokušaj ili molbu da se pre nego iznesu svoje "argumente" bolje upoznaju sa teorijom evolucije i obiljem dokaza (bioloških, paleontoloških, geoloških, molekularnih) koje ona nudi, dolazimo na ideju da će radije saslušati mišljenje nekog od predstavnika Pravoslavlja. Nekoga ko je dosta dublje razmatrao problem kreacionizma.

Teolog Srećko Petrović, u pravoslavnom časopisu "Kalenić" (strana 11) objašnjava koliko ozbiljne probleme kreacionizam uzrokuje, kao i načine kako je Srpska pravoslavna crkva (SPC) izmanipulisana od strane katoličkih fundamentalističih struja koje imaju jasan interes da ostanu u sukobu sa teorijom evolucije i raskoraku sa naukom a koje i jesu prve krenule u taj sukob.

Članak prenosimo u celosti i svim hrišćanskim vernicima toplo preporučujemo da pročitaju tekst do kraja jer im može biti od koristi.

„Biblijski kreacionizam“ u Pravoslavnoj Crkvi

„Kada se nauka i Sveto Pismo ne slažu, nauka očigledno greši.“ ~ Henri M. Moris

I

Reč „kreacionizam“ potiče od latinske reči creatio, što znači stvaranje. U širem smislu reči, kreacionizam označava shvatanje da je svet stvoren. U tom kontekstu i mi hrišćani smo „kreacionisti“. Ovde ćemo, međutim, da se osvrnemo na onu vrstu kreacionizma koja je karakteristična za fundamentalističke denominacije Severne Amerike – takozvani „biblijski“ ili „naučni“ kreacionizam.

Na seminaru veroučitelja u Kragujevcu održanom 2007. godine blagoslovom episkopa šumadijskog Jovana, o. Hrizostom iz Grčke je pomenuo spor koji se u Grčkoj vodi oko teorija evolucije i kreacionizma i pokušajima da se napravi sukob između nauke i bogoslovlja, premda je, prema njegovim rečima, savremeno bogoslovlje odavno razjasnilo odnose između ove dve oblasti.[1] Sličan spor postoji i u Rusiji,[2] a od nedavno je prisutan i kod nas.

Do današnjih dana spor između vere i nauke ove vrste je bio isključivo fenomen severnoameričkog kontinenta. Sada smo, međutim, svedoci toga da tzv. „kreacionizam“ nalazi svoje uporište i u Evropi, a i u našoj Crkvi. Da li je moguće protestantsku kreacionističku nauku nakalemiti na čokot pravoslavne vere?

Opšte karakteristike tzv. „biblijskog“ kreacionizma bi u kratkim crtama bile sledeće: Knjiga Postanja, a i samo Sveto Pismo u celini, se tumači doslovno; svet je stvoren za 144 časa;[3] na osnovu računanja „biblijske hronologije“[4] smatra se da su svet i vasiona stari ne više od 10 000 godina; naučne teorije koje govore o starosti vasione od nekoliko milijardi godina, kao i one koje smatraju da se živi svet razvijao postepeno i u dugom vremenskom periodu su stoga lažne, jer Sveto Pismo, izvor istinitih naučnih informacija, ne kaže ništa o nekoj velikoj starosti stvorenog sveta;[5] teorija evolucije koja je dominantna u savremenoj nauci je podvala; Potop je bio kataklizma svetskih razmera tokom koje je stradao sav živi svet na zemlji itd. Citat čuvenog kreacioniste Henrija Morisa, dat ispod naslova ovog članka, sasvim dovoljno ilustruje nastojanja „biblijskog kreacionizma“.

Ovakva shvatanja, zasnovana na bukvaloj interpretaciji Starog Zaveta, nisu svojstvena pravoslavnom bogoslovlju (naposletku, sam Stari Zavet nam ne dozvoljava da ga bukvalno tumačimo[6]). Ova ekstremna mišljenja su počela naglo da se šire među pravoslavnima na samom kraju dvadesetog veka, nakon pada „gvozdene zavese“, kada su se Rusijom i istokom Evrope razmileli misionari brojnih ekstremnih protestantskih denominacija, i započeli svoju izdavačku delatnost prevođenjem i objavljivanjem knjiga američkih kreacionista. Takve knjige su relativno brzo preplavile i naše knjižare, ne samo svetovne već i crkvene i manastirske, i u njima danas možemo da nađemo veliki broj knjiga i multimedijalnih izdanja koje su priredili „Centar za prirodnjačke studije“ i ostali adventistički i ini domaći izdavači.[7]

Međutim, pravoslavni Svetom Pismu ne pristupaju kao udžbeniku astronomije, geologije ili biologije, već kao reči Božijoj, i stoga nisu iz Pisma izvlačili naučne zaključke (što je bila osobina hrišćanskog Zapada, koja se očitovala u sukobima vezanim za imena Nikole Kopernika i Galilea Galileja), već su u njemu tražili reč spasenja, o čemu je svojevremeno dosta pisao blaženopočivši o. Lazar Milin.[8] Istovremeno, pravoslavni se nisu plašili nauke i naučnih istraživanja: pravoslavni manastiri su tokom vekova bili centri nauke i kulture. Mnogi istočni Oci – od vremena sv. Klimenta Aleksandrijskog[9] do današnjih dana[10] – su smatrali da je izučavanje nauke dobra i korisna stvar.

S druge strane, protestanti, koji su u pokušaju da isprave ono što su po njihovom shvatanju rimokatolici iskvarili probali da reformišu Crkvu i odbacili sve ono za šta su posumnjali da ne valja, su izbacili iz hrišćanstva praktično sve, osim samog Svetog Pisma. Iako su po pitanju odnosa Svetog Pisma i naučnih saznanja među njima u početku vladali umereniji pogledi[11] (kao što je to i danas slučaj sa glavnim protestantskim denominacijama), njihovim cepkanjem na brojne frakcije i verske zajednice došli su do izražaja i ekstremni stavovi.[12] Pripisivanjem beskonačnog autoriteta rečima Svetog Pisma pojedini su došli do stava da je Sveto Pismo nepogrešivo u svakom mogućem pogledu, ne samo verskom već i naučnom, a da je svako ko tvrdi suprotno u zabludi. Zamahom hrišćanskog fundamentalizma u Americi tokom kraja devetnaestog i početkom dvadesetog veka, izazvanim bogoslovskim liberalizmom, nastao je i „biblijski kreacionizam“ koji nauku optužuje za laži, teoriju evolucije smatra prevarom moćnog darvinističkog lobija, i arogantno sebi prisvaja naučni autoritet. Američki fundamentalisti su bili vešti u obraćanju masama i upotrebi medija, na popularan način su kroz „Propovedi iz nauke“[13] razdvojili „čistu nauku“ od „spekulativnog teoretisanja“,[14] i iskoristili su poštovanje Biblije od strane javnosti: kao rezultat ovoga, fundamentalistički kreacionistički pokret je ostao živahan i uticajan do današnjih dana.[15]

Koja je istorijska pozadina ovakvog shvatanja odnosa Svetog Pisma i nauke? U svom članku „Pravoslavlje i kreacionizam“[16] đakon Andrej Kurajev kao jedan od mogućih razloga vidi neodgovarajući prevod fraze iz stiha 18, 1 drugokanonske knjige Premudrosti Isusa sina Sirahova na latinski, gde je biblijsko opisivanje postepenog priziva u postojanje različitih živih oblika zatamnjeno neodgovarajućim latinskim prevodom. Grčka reč koine iz izvornika, koja znači „zajedno“ ili „povezano“, je u latinskom prevodu, Vulgati, prevedena rečju simul, koja je promenila značenje rečenice. Umesto „sve povezano stvori Gospod“ nastalo je „Gospod stvori sve istovremeno“ (simultano). Ovaj citat Vulgate je tesno povezan sa docnijim otporom prema naučnim stavovima na Zapadu i borbom zapadnog hrišćanstva sa naučnim „jeresima“ koji su rezultirali sukobima kreacionista sa naukom danas. Ironiju predstavlja činjenica da stav iz „nekanonske knjige“ utiče na razmišljanja onih koji istu inače odbacuju.

Kreacionisti svoja shvatanja ne zadržavaju kao lična mišljenja ili stavove na privatnim seminarima, već ih uporno šire u javnosti, iako su u skandalaznom raskoraku sa naukom. Ovo ohrabruje rast svih vrsta fundamentalizma i ekstremizma, i tako odbacivanje nauke predstavlja pretnju čovečanstvu.[17]

Danas je postalo moguće ući u otvoreni sukob sa naučnim podacima. Astrolozi, gatari, čarobnjaci, i ostali okultisti slobodni su da iznesu i najbizarnije tvrdnje. Izgleda da su se ljudi umorili od naučne trezvenosti i odgovornosti i postali spremni da prihvate bilo šta. Najčistiji oblik voluntarizma i iracionalnosti preuzima mesto agrumenta. Masovna opijenost iracionalnošću čini protestantsku bukvalnost primamljivom i prihvatljivom.[18]

II

Kreacionizam traži naučne podatke i naučno znanje u Svetom Pismu, dok ih nauka nalazi u istraživanju prirode. Postoji li sukob Svetog Pisma, odnosno hrišćanske vere, i nauke? Ako prihvatimo fundamentalistički pristup (da sve u Pismu uzimamo doslovno, i da je potrebno da napadamo nauku kako bismo opravdali svoju veru), postoji.[19] Ako, međutim, Pismo ne shvatimo kao udžbenik geologije, fizike i biologije, i ne prihvatimo biblijski izveštaj o stvaranju u doslovnom smislu, nikakav sukob ne može postojati.[20]

Sukob između bogoslovlja i nauke je kroz istoriju bila borba između rimokatolika i protestanata na jednoj strani, i naučnika na drugoj. Gotovo da ne postoje rasprave na tu temu unutar pravoslavnog hrišćanstva, a ukoliko ih ima – nastale su tek u skorije vreme pod uticajem hrišćanskog fundamentalizma.

Ovo je prvenstveno stoga što Oci Istoka, uopšteno govoreći, nisu zauzimali fundamentalističku tačku gledišta po pitanju odnosa biblijskog opisa stvaranja sveta i prirodnog poretka s jedne strane, i naučnih istraživanja s druge strane. Kako je to rekao Vladimir Loski, „Crkva se uvek i sa mnogo slobode služila filosofijom i naukom u apologetske ciljeve, i nikada nije branila relativne i zamenljive istine, kao što brani neizmenjive istine svoje dogme... Nama je Crkva otkrila tajnu našeg spasenja, a ne tajne vaseljene koje sasvim sigurno nisu ni potrebne za spasenje“.[21] Crkva kroz istoriju nije napadala nauku i nije se bavila pitanjima da li je neki naučnik verujući ili ateista, niti je na osnovu religioznih stavova naučnika osuđivala ili prihvatala naučne teorije.

Ali, iako je imala pozitivan stav prema nauci, Crkva se uvek čuvala „dogmatizovanja“ nauke i naučnih teorija. Apostol Pavle je upozoravao prve hrišćane na znanje koje nadima, koje ne vredi i koje će proći (1. Kor. 8, 1; 13, 2.8 ), na „filosofiju po čoveku“ (Kol. 2, 8 ), a shodno ovome Oci Crkve su uporno govorili o dve vrste znanja,[22] i dalje o jedinom za hrišćane važnom znanju – bogopoznanju, nekada apofatički poistovećenim sa neznanjem.[23] Moguć je komplementaran odnos vere i nauke,[24] ali nije i nužan, jer je svetovna mudrost „ludost pred Bogom“ (1. Kor. 3, 19; up. 2, 6–7). Shodno tome, pravoslavni hrišćani se nisu upuštali u naučne debate kako bi branili ovu ili onu naučnu teoriju potežući hrišćanske dogmate kao argumente.

Međutim, svedoci smo toga da se pravoslavni danas ponašaju drugačije. Kao što je primetio A. Kurajev, u opštoj opijenosti iracionalnošću pravoslavni se upuštaju u rasprave o nauci i prihvataju se metoda protestantskog fundamentalizma, usput vrše službu sektaškim propovednicima, sve čineći u ime kreacionističke psevdo-nauke. U crkvenim časopisima se objavljuju članci koji promovišu kreacionizam. Pojedini klirici naše Crkve dižu svoj glas protiv naučnih teorija poput teorije evolucije, i tako među vernima stvaraju neki privid sukoba vere i nauke, obilno i nekritički se služeći kreacionističkom literaturom,[25] koja je dostigla zastrašujući obim na srpskom jeziku za kratko vreme. Određeni tekstovi koje su potpisali pravoslavni klirici bi bili suviše ekstremni čak i za same savremene kreacioniste, jer su zasnovani na „dokazima“ odbačenim i od samih kreacionista.[26]

Ako je adventistima sedmog dana bitno da dokažu kako je svet stvoren za bukvalnih šest dana – radi opravdanja njihovog učenja o „svetkovanju subote“ – nije jasno sa kakvim ciljem ovakav poduhvat na sebe preduzimaju pravoslavni sveštenici? Ako ne postoji dogmat koji govori u prilog adventističkih teza, ako se nijedan od Sabora nije bavio starošću vaseljene, kakav bi značaj za pravoslavne hrišćane moglo da ima učenje adventističkih kreacionista o „mladoj zemlji“?[27] Ako za adventiste – teoretičare i ideologe „biblijskog kreacionizma“ – nije moguće da Postanje tumače ni na jedan drugi način osim na doslovni, jer su obavezani na to učenjima „duha proroštva“ tj. proročice Elene Vajt, šta bi to moglo da navede pravoslavnog hrišćanina da usvoji takav ekstreman stav? Zaista, ako Bog nije stvorio svet za šest dana, to ne znači da ga uopšte nije stvorio, i sa pravoslavne tačke gledišta pitanje datuma stvaranja tj. starosti sveta nema nikakvog značaja za naše verovanje.

Ako se naučne teorije slažu sa izveštajem iz Postanja – da ljudsko biće predstavlja poslednju tačku biološkog razvoja živog sveta – zašto ulaziti u sukob sa naukom?[28]

III

Dok s jedne strane fundamentalisti zloupotrebljavaju Sveto Pismo kako bi opravdali svoja verovanja, pojedini naučnici svetskog ugleda, poput Ričarda Dokinsa, istovremeno koriste (tačnije: zloupotrebljavaju) naučna istraživanja kao oružje za borbu protiv svakog oblika religije;[29] međutim, da li pravoslavni hrišćanin treba da na takve napade odgovori argumentima biblijskih kreacionista? Po mišljenju savremenih pravoslavnih teologa, Darvinova teorija, sa stanovišta pravoslavnog bogoslovlja (pod uslovom da bogoslovlje zauzme ispravan stav), postaje potpuno bezopasna.[30] Zašto onda nekritički uzimati fundamentalističke argumente i sukobljavati se sa naukom?

Tokom „zapadnog ropstva“ pravoslavnog bogoslovlja pravoslavni nisu uspeli da odole iskušenju sličnom ovome koje pred nama stoji danas: u dijalogu sa rimokatolicima se dešavalo da pravoslavni koriste argumente reformatora, kao što se i dešavalo obrnuto – da u dijalogu sa reformatorima pravoslavni bogoslovi posežu za rimokatoličkom teologijom.[31] Rezultati su bili poražavajući: pitanje je koliko se pravoslavno bogoslovlje do današnjih dana oslobodilo shvatanja koja je usvojilo tokom ovog perioda. Stoga bi i danas bilo opasno da se pravoslavni upuštaju u dijalog, ili bolje reći sukob sa naukom koristeći argumente kreacionista, jer:

a) Pravoslavlju ne preti nikakva opasnost od savremene nauke ili naučnih teorija: bogoslovi i dvehiljadugodišnje istorijsko iskustvo Crkve nas uveravaju da autoritet Svetog Pisma nimalo nije ugrožen naučnim saznanjima;

b) sam konflikt između vere i nauke u pravoslavnom okruženju je veštački izazvan, iniciran agresivnom propagandom misionara fundamentalističkih protestantskih denominacija, i nije svojstven pravoslavnom bogoslovlju: Crkva nikada nije učestvovala u naučnim istraživanjima, već se interesovala za spasenje sveta.

Ovo ne znači da pravoslavni treba da budu indeferentni i nezainteresovani za nova naučna kretanja i da se posvete samo „duhovnosti“ zanemarujući tvorevinu i nauke koje je proučavaju,[32] već predlaže da svagda preispitujemo svoj odnos prema savremenom svetu i prihvatamo se odgovornosti. Misija Crkve se nikada nije svodila na to da po svaku cenu ljude uveri u činjenicu da je svet stvoren i da postoji Bog: i demoni znaju da Bog postoji (Jak. 2, 19), ali im takvo znanje ne koristi. Ako druge ubedimo da Bog postoji, to ne znači da smo doprineli spasenju sveta: naposletku, jedno takvo nametnuto znanje Boga svodi na predmet poznanja, Bog prestaje da bude Ličnost, i postaje Sila koja se nameće logičkim, naučnim ili bilo kojim drugim argumentima.[33] Kreacionisti previđaju da je onaj koji je ubeđen u to da je svet stvoren i da Bog postoji i dalje neznabožac, jer Ga nije upoznao kao Oca. Utoliko je besplodnija apologetika „naučnog kreacionizma“, jer isti nikada neće moći da premaši granice prirodnog bogoslovlja.

Ovde je, međutim, tragično to što pravoslavni klirici i laici, umesto da svedoče svetu pravoslavnu veru, svoju energiju troše na borbu protiv savremene nauke i dokazivanje kreacionističkih tvrdnji zloupotrebljavajući i pogrešno tumačeći Sveto Pismo, u duhu severnoameričkih ekstremističkih denominacija, a ne u Duhu i Predanju Pravoslavne Crkve. Ovakav pristup ne može da bude opravdan: istovremeno, potrebno je naglasiti da je Sveto Pismo knjiga Crkve, i nije moguće tumačiti ga na fundamentalistički način. Pismo nije naučni zbornik, već Reč Božija.

Pre 16 vekova je Aurelije Avgustin, svetitelj nepodeljene Crkve, napisao nekoliko pasusa o naučnicima, nauci i onima koji bi da Sveto Pismo koriste kako bi opravdavali svoja naopaka shvatanja i zablude:

„Često i nevernik zna nešto o zemlji, o nebesima, i drugim elementima ovog sveta, o kretanju i orbitama zvezda, i čak o njihovoj veličini i položaju, o predviđanju pomračenja sunca ili meseca, ciklusima godina i godišnjih doba, o vrstama životinja, biljaka, kamenja, i tako dalje, i ovo znanje on drži sigurnim na osnovu iskustva. Sramotna je i opasna stvar za nevernika da čuje hrišćanina kako, dajući navodno objašnjenje Svetog Pisma, priča besmislice o tim temama; i treba da preduzmemo sve potrebne mere da predupredimo takvu situaciju, u kojoj neverni mogu da ukažu na ogromno neznanje hrišćanina i da mu se smeju sa prezirom.

Nije ovde sramota to što je ta neobrazovana osoba ismejana, već to što će ljudi van naše verske porodice misliti da su naši sveti oci mislili to što ta osoba misli, i tako će pisci našeg Pisma biti odbačeni kao neznalice, što izaziva veliki gubitak onih na čijem spasenju radimo. Ako ljudi vide hrišćanina kako greši u polju koje oni dobro poznaju, i čuju kako on insistira na svojoj glupoj interpretaciji našeg Pisma, kako će oni onda poverovati tom istom Pismu kada im ono govori o vaskrsenju mrtvih, nadi u večni život, i Carstvu Božijem, kada im je pokazano da je to Pismo puno laži o stvarima koje su oni sami naučili kroz iskustvo i svetlost razuma?

Nesmotreni i neupućeni tumači Svetog Pisma uvaljuju u neizrecive probleme i tugu svoju mudriju braću onda kada su uhvaćeni u nekom od svojih pogrešnih mišljenja i kada im zadatak postave oni koji nisu omeđeni autoritetom naših svetih knjiga. Jer tada, kako bi odbranili svoje krajnje nerazborite i očigledno netačne tvrdnje, oni će pokušati da se za dokaz pozovu na Sveto Pismo, i čak da po sećanju navode mnoge pasuse za koje smatraju da podržavaju njihov stav, iako ne razumeju ni ono što kažu ni ono što dokazuju i brane.“ [34] [1. Tim. 1, 7]

Mislimo da ove reči blaženog Avgustina mogu da se primene i na fenomen kojemu smo svedoci. Reči Svetog Pisma upućene ljudima mogu da se autentično razumeju samo unutar one zajednice kojoj su predane i koja ih je iznedrila, protumačene od strane istog onog Duha koji ih je nadahnuo, nikako prema svom nahođenju, parcijalno i prema potrebi, već uvek u posmatranju biblijskog teksta kao celine, uz uvažavanje istorijske dimenzije kao i duhovnog i kulturnog konteksta njegovog nastanka, nikako po fundamentalističkim metodama.

Kada Sveto Pismo govori o stvaranju sveta, onda ono nije prirodoslovna, naučna knjiga u modernom smislu reči.[35] Reči u prvoj i drugoj glavi Knjige Postanja nisu reportaža nekog izveštača koji je prisustvovao stvaranju svemira i svega u njemu, već su one u prvom redu reči o Bogu, dakle o nečemu neizrecivom, a onda i reči upućene ljudima, i to svim ljudima. Te reči su odenute u književne oblike, poređenja, to su metafore i antropomorfne slike. Te reči nisu definišuće već su asocijativne, i kao takve pružaju nam mogućnost da nam izgledaju svagda nove i drugačije otkrivene i doživljene, i može se reći da je bogoslovlje Postanja uvek poetsko bogoslovlje, pa čak i onda kada nam se čini da zapada u neke rečenične definicije. Ne bi trebalo da zanemarimo ovakvu prirodu reči Svetog Pisma i da ga tumačimo poput militantnih kreacionista, ne bi trebalo da „reč spasenja“ (Dap. 13, 26) čitamo kao knjigu naučnih definicija. Budimo deca po srcu, ali ne i po umu (1. Kor. 14, 20).

Na kraju, biblijski kreacionizam oduvek postoji u Pravoslavnoj Crkvi, ali ne onakav kakvim ga predstavljaju misionari fundamentalizma, već u sledećem obliku: Bog je stvorio svet (Post. 1, 1), i toliko ga je zavoleo da je Sina Svog Jedinorodnog dao (Jn. 3, 16) za život sveta, da se svet spase Njegovim posredstvom (Jn. 3, 17). Verujemo, dakle, u Boga kao Tvorca[36] neba i zemlje, Poetu koji je svet stvorio iz ljubavi, koji svet ljubi i koji neće dozvoliti da svet propadne.


Srećko Petrović

Reference

[Članak je u skraćenom obliku /= ošišan za većinu fusnota/ objavljen u časopisu Kalenić, br. 185 (5/2009), Kragujevac 2009, str. 12—15 - http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic5_2009.pdf]

[1] V. Aleksandra Garunović, „Susret veroučitelja Balkana“, u Pravoslavlje – novine Srpske Patrijaršije, br. 973 od 01. 10. 2007, Beograd 2007.

[2] Up. Georgy S. Levit, “Creationists attack secular education in Russia”, NATURE Vol. 444, 16 November 2006, str. 265; Inga Levit, “Creationism in the Russian Educational Landscape”, Reports of the National Center for Science Education Vol. 27, Nr. 5-6, 2007, str. 13–17; v. takođe, za opširniji opis aktuelne situacije u Rusiji, i članak Ivana Vikulova pročitan na naučnom skupu posvećenom veri i savremenoj nauci Sophia-Iberia Academic Conference, održanom u Madridu septembra 2007. godine: I. Vikulov, “Evolution-Creation Discussion in Russian Orthodox Church: Limit Religiosity or Private Opinion?” (u skraćenom obliku članak je štampan u zborniku radova sa skupa objavljenom pod naslovom Human Evolution: in search of our anthropic roots, Madrid 2007, str. 115–118).

[3] Tj. za bukvalnih 6 dana iako su, prema izveštaju iz Postanja, sunce, mesec i zvezde stvoreni tek četvrtog dana stvaranja.

[4] Koja, na način na koji je interpretiraju kreacionisti, ne postoji, jer u Svetom Pismu nema preciziranog određivanja vremena i datuma nekog događaja, već se događaji vezuju za biblijske ličnosti, što jasno objašnjava o. Lazar Milin u svojoj knjizi Naučno opravdanje religije, knjiga 6, Crkva i sekte, Beograd 1986, kao i Miroslav Radošević u svojih Dvadeset pisama Jehovinom svedoku, Pismo 14 [v. Marija Krnjaja i Miroslav Radošević, Svedoci Istinitog Boga – Pravoslavni put i zablude Jehovinih svedoka, Beograd 2002.].

[5] Što i nije sasvim u skladu sa tvrdnjom iz Pisma da su pred Bogom hiljadu godina kao jedan dan i jedan dan kao hiljadu godina – up. Ps. 90, 4; 2. Pt. 3, 8.

[6] U protivnom, morali bismo da prihvatimo brojne antropomorfne predstave pripisane Bogu, da Bog ima ruke, noge, da se odmara, hoda po Edemskom vrtu itd.

[7] O sličnoj poplavi kreacionističke literature u današnjoj Rusiji, vidi članak đakona Dimitrija Zvorikina (Dimitriй Zvorыkin) „Tvorenie i tvarnый mir s pozicii Pravoslaviя i Protestantizma“, u zborniku Toй povele i sozdašasя: Sovremennыe učenыe o sotvorenii mira, Fond “Hristianskaя žiznь”, Klin 1999, str. 114–128.

[8] Na primer: „Pitanje kako je nastao svet, kako se formirala vasiona i zemlja, to je stvar prirodne nauke. Biblija se u to ne meša. Biblija kroz Šestodnev hoće jedino da nam otkrije osnovne religijske istine o Bogu, svetu i čoveku.“ (naglašavanje prema originalu) – dr. Lazar Milin, Apologetska čitanka – Razgovori o veri (1. tom), treće izdanje, Beograd 1985, poglavlje „Šta nam prirodne nauke i Biblija govore o postanku sveta?“, str. 165. O ovoj temi on je opširno pisao u svim svojim apologetskim delima.

[9] Sv. Kliment kaže: „Pismo uopšteno naziva mudrošću svaku zemaljsku nauku, sve ono što ljudski um može da dostigne... jer svaka veština i svako znanje dolaze od Boga“ – Stromata, knj. I, IV. Prevod donosimo prema „Ante-Nicene Christian Library“, vol. 2, Fathers of the Second Century: Hermas, Tatian, Athenagoras, Theophilus, and Clement of Alexandria, ed. Philip Schaff et al., T&T Clark, Edinburgh 1867–1885, str. 304–305.

[10] Recimo, koljivari prihvataju naučni pogled kao što, na primer, sveti Nikodim Agiorit čini u svom radu Simbolitikon, gde prihvata poslednje teorije svoga vremena o funkcionisanju srca (v. Georgije Metalinos, „Vera i nauka u pravoslavnoj gnoseologiji i metodologiji“ (preveo Aleksandar Perišić), Kalenić br. 174 (6/2007), str. 17–22). U novijoj istoriji, brojni pravoslavni bogoslovi su, kao i njihovi istorijski prethodnici, pozitivno vrednovali naučni doprinos.

[11] Tako je Kalvin, tumačeći Postanje, svojevremeno zapisao: „Mojsije je popularnim stilom pisao o onome što svi obični ljudi bez uputstava, uz pomoć zdravog razuma, mogu da razumeju; ali astronomi sa velikim trudom istražuju sve ono što mudrost ljudskog uma može da shvati. Međutim, ovakvo proučavanje ne treba kuditi, niti tu nauku osuđivati zato što su neki očajni ljudi željni da odbace sve što im je nepoznato. Jer nije samo prijatno poznavati astronomiju već je i veoma korisno: ne može se poreći da ta umetnost otkriva premudrost Božiju vrednu divljenja. Stoga, kako treba poštovati genijalne ljude koji su proširili znanje na ovu temu, tako i oni koji su dokoni ne treba da poriču ovakvu vrstu truda... Tako ne postoji ni jedan razlog zbog kojeg bi bukači trebalo da se rugaju nesposobnosti Mojsijevoj u činjenju meseca drugim svetlećim telom: jer nas on ne zove na nebesa, on samo predlaže ono što nam se nalazi pred očima. Neka astronomi imaju svoje uzvišeno znanje...“ – Žan Kalvin, Comm. Gen. 1, 16 (prevod donosimo prema: John Calvin, Commentaries on the First Book of Moses Called Genesis, trans. John King, Edinburg 1847, str. 86–87).

[12] Već je Melanhton zahtevao da se kazne oni koji uče „jeresi“ po kojoj se zemlja okreće – up. R. Hooykaas, Religion and the Rise of Modern Science, Regent College Publishing, Vancouver 2000, str. 122. Melanhton je kasnije promenio mišljenje, međutim negativan stav prema nauci je opstajao među protestantima.

[13] “Sermons from Science”, naziv serije filmova namenjenih popularisanju ideja „biblijskog kreacionizma“, koje su američki kreacionisti snimali krajem tridesetih godina dvadesetog veka.

[14] Kako to sami kreacionisti vole da kažu, jedno su „naučne činjenice“, a drugo su „teorijske spekulacije“; međutim, ovakvo razdvajanje „činjenica“ od „teorije“, koje je prihvatljivo našem pozitivističkom i materijalističkom shvatanju stvari, je veštačko, jer u nauci nema „čistog“ empirijskog saznanja, čak ni u najnaprednijim disciplinama. Up. Milan M. Ćirković, „Samo teorija?“, Godišnjak Istraživačke stanice Petnica, br. 21, Petnica 2005, str. 46–47; članak je preštampan u časopisu Astronomija, br. 18, Beograd 2006, str. 22–29.

[15] Joel A. Carpenter, Revive Us Again: The Reawakening of American Fundamentalism, Oxford University Press 1999, str 73.

[16] Toй povele, i sozdašasя: Sovremennыe učёnыe o sotvorenii mira, Klin 1999, str. 82–114.

[17] Up. Rezoluciju 1580 Parlamentarnog saziva Saveta Evrope od 4.10.2007. godine, usvojenu pod nazivom „Opasnosti od kreacionizma u obrazovanju“ [“The dangers of creationism for education”], tačka 12. Sama Rezolucija svedoči o širenju kreacionističkih shvatanja američkih fundamentalista po Evropi.

[18] Toй povele, i sozdašasя, str. 88.

[19] Kako bismo ilustrovali i drugačiju mogućnost – da se nauka nameće veri – priložićemo zanimljivo mišljenje dr Denisa Aleksandra, koji kaže: „Uopšteno govoreći, do sukoba nauke i vere dolazi onda kada nauka ili religija usvoje „ekspanzionističe“ težnje, pokušavajući da odgovore na pitanja koja očigledno pripadaju „suparničkom“ domenu. Na primer, u knjizi Jedinstvo znanja, E. O. Vilson predlaže da se svo znanje bez izuzetka, uključujući i religijsko, može prevesti u naučno znanje...“ – Dr Denis Alexander, “Models for Relating Science and Religion”, Faraday Paper No. 3 (citirano prema prevodu Ane Ranitović: Denis Aleksander, „Modeli odnosa nauke i religije“, elektronska verzija preuzeta sa sajta Faradej instituta za nauku i religiju, IntRes: http://www.st-edmunds.cam.ac.uk/faraday/Papers.php). Kao što i sami znamo iz iskustva „samoupravljanja“ i boljševičke prosvete, i nauka može da bude fundamentalistička i da služi ideologiji.

[20] Međutim, s druge strane je potrebno da nauka ostane nauka, tj. da ne odgovara na pitanja kao što su: „Koji je smisao života?“, „Postoji li Bog?“, „Da li dobro i zlo imaju ikakvo značenje za nas?“, „Šta se dešava kada umremo?“ itd., što je jasno primetio Frensis S. Kolins u svojem predgovoru knjizi Saving Darwin.

[21] Vladimir Loski, Mistička teologija Istočne Crkve, Vršac 1995, str. 71.

[22] Up. Panajotis Hristu, „Dvostruko znanje po svetom Grigoriju Palami“, (sa engleskog jezika preveo Darko Đogo), Novi Istočnik – list studenata Bogoslovskog Fakulteta Univerziteta u I. Sarajevu, 6/2006 [IntRes: http://www.verujem.org/teologija/phristu_palama.htm – grčki izvornik objavljen u Π. Κ. Χρήστου, Θεολογικά Μελετήματα, τ. 3 (Νηπτικά και Ησυχαστικά), Θεσσαλονίκη 1977.]. Rečima o. G. Metalinosa, „pravoslavna tradicija… razlikuje dva tipa znanja: božansko i sekularno… Pravoslavlje pravi razliku između dva tipa znanja (i mudrosti), i njihovih metoda i sredstava, time izbegavajući njihovo brkanje kao i konflikt. Put ostaje otvoren za zbrku i konflikt samo onda kada su uslovi i suština hrišćanstva izgubljeni“ – v. G. Metalinos, „Vera i nauka u pravoslavnoj gnoseologiji i metodologiji“, str. 20–21.

[23] „Jer mi je poznato da postoji besprekorno neznanje i škodljivo znanje“ – sveti Grigorije Palama, Trijade I, 1, par. 4 (citirano prema Jovan Majendorf, Sveti Grigorije Palama i pravoslavna mistika (sa engleskog preveo Jovan Olbina), Beograd 1983, str. 83.).

[24] Uz obostrani oprez: prisetimo se brojnih bioetičkih dilema savremene nauke, vezanih za istraživanje ljudskog gena, kloniranje, stvaranje života u veštačkim uslovima, eksperimentisanje na ljudima i živim bićima itd.

[25] U ovome su znatno premašili o. Serafima Rouza, koji je kroz svoju knjigu Stvaranje sveta i rani čovek praktično uveo „naučni kreacionizam“ u pravoslavno bogoslovlje. Knjiga je štampana na srpskom jeziku više puta. Za kritiku pomenute knjige i kritiku doslovnog shvatanja Petoknjižja, kao i ukazivanje na bogoslovske probleme koji se javljaju usled prihvatanja loših i netačnih argumenata „naučnih kreacionista“, vidi George Theokritoff & Elizabeth Theokritoff, “Genesis and Creation: Towards a Debate”, St. Vladimir’s Theological Quarterly 46-4 (2002), str. 365–90. Ukratko, autori smatraju da je osnovna postavka knjige o. Serafima Rouza – kako je ateizam jedina alternativa bukvalnom tumačenju Šestodneva – pogrešna. Up. navedeni članak, str. 374–5, 379, 385 i dalje.

[26] Naši sveštenici u člancima koje pišu u korist kreacionizma koriste dela psevdo-naučnika i fundamentaliste Henrija Morisa, adventiste Roberta Džentrija, fundamentalnog baptiste Dvejna Giša, pripadnika tzv. „Munove crkve“ Džonatana Velsa, islamske fundamentalističke grupe „Harun Jahi“ i ostalih kreacionističkih autora (dela pomenutih apologeta kreacionizma – a sa njima i brojna druga sličnog usmerenja – su već prevedena i objavljena na srpskom jeziku u režiji pro-adventističkog „Centra za prirodnjačke studije“), zaklanjajući se iza njihovih autoriteta i koristeći čak i prokažene i zastarele kreacionističke argumente kojih su se u međuvremenu – jer je dobar deo knjiga koje koriste pisan pre nekoliko decenija – odrekli i sami američki kreacionisti. O propalim kreacionističkim argumentima vidi Karl W. Giberson, Saving Darwin: How to Be a Christian and Believe in Evolution, HarperCollins books 2008.

[27] Godine 1864, pet godina od objavljivanja Darvinovog dela Poreklo vrsta, Elena Vajt je pisala o viziji stvaranja sveta koju je imala: „Bila sam uzneta do stvaranja i pokazano mi je da je prva sedmica, tokom koje je Bog za šest dana stvorio svet i odmorio se sedmog dana, bila duga kao i svaka druga sedmica“ – prevod donosimo prema: Ellen G. White, The Spirit of Prophecy, Vol. 1, Battle Creek, MI, 1870, str. 85. Ovaj i drugi spisi Elene Vajt su učvrstili adventistički pokret u tzv. „mlada zemlja“ (“young-earth”) kreacionizmu, tj. u učenju da je svet stvoren za bukvalnih šest dana i star nekoliko hiljada godina. Uopšte, ključne ideje „naučnog kreacionizma“ su potekle iz „viđenja“ Elene Vajt – vidi Karl W. Giberson, Saving Darwin, str. 58, 122, 137, 142 i dalje.

[28] Kako je to jasno izraženo u stavu nedavno kanonizovanog sv. Luke Vojno-Jaseneckog: „Po našem mišljenju, svakoj mislećoj osobi treba da bude jasno, da nijedna teorija o poreklu vrsta, sve dok ista ne protivureči zdravom razumu, ne može da protivureči Bibliji, zato što nam Biblija kazuje samo ono glavno o poreklu čoveka, pre svega da Bog zaokružuje svoju tvorevinu stvarajući čoveka... O tome kako su se pojavile sve vrste na zemlji, o dužini trajanja procesa kojisu doveli do njihovog razvoja, a takođe i o samom procesu stvaranja čoveka, Biblija ne govori ništa, zato što to spada u sferu nauke, a ne religije... Dakle, darvinizam, potpuno nezavisno od toga da li je tačan ili netačan kao naučna teorija, ne može biti suprostavljen religiji.“ – Svяtitelь Luka (Voйno-Яseneckiй), Nauka i religiя, Pravoslavnaя biblioteka „Troickoe slovo“, 2001, str. 135; v. takođe Svяtitelь Luka, Izbrannыe tvoreniя, Sibirskaя Blagozvonnica 2009, str. 739.

[29] Pitanje je koliko su ovi drugi zaista predani nauci, i u kojoj su meri kao oni prvi pokretani svojim ideološkim motivima: „naučna“ mišljenja Dvejna Giša, jednog od vodećih kreacionista i njegovih sledbenika, i „teološka“ mišljenja Ričarda Dokinsa, poznatog evolucionog biologa i ateiste i njegovih satrudnika, su možda dobra za naslovne strane popularnih magazina, ali nisu dobra za nauku i bogoslovlje.

[30] Up., npr., mitropolit pergamski Jovan Ziziulas, „Dogmat o stvaranju“, Dogmatske teme, Beseda, Novi Sad 2001, str. 297–300; Hristo Janaras, „Antropološki principi“, Teološki pogledi, 4/85, Beograd 1985, str. 229–237.

[31] Za primere vezane za patrijarha carigradskog Kirila Lukarisa i patrijarha aleksandrijskog Mitrofana Kritopulosa, i nastanak takozvanog „konfesionalističkog bogoslovlja“, vidi John Meyendorff, The Orthodox Church: its past and its role in the world today, St Vladimir's Seminary Press, U.S. 1981, str. 84 i dalje (postoji i srpsko izdanje ove knjige: J. Majendorf, Pravoslavna Crkva juče i danas, preveo sa francuskog R. Popović, Beograd 1998).

[32] Kako je to u jednu rečenicu sažeo o. Lazar Milin: „Zato, uči biologiju što god bolje možeš i ne boj se da će njeni rezultati razoriti tvoju veru u Boga i Sveto Pismo“ – dr. Lazar Milin, „Pismo jednom mladiću“, Apologetska čitanka – Razgovori o veri (1. tom), treće izdanje, Beograd 1985, str. 219.

[33] Opširnije o ovome vidi u: mitropolit pergamski Jovan Ziziulas, Dogmatske teme, Beseda, Novi Sad 2001, poglavlje „Poznanje ʻu ličnostiʼ“, str. 59–81.

[34] Blaženi Avgustin, De Genesi ad literam 1:19–20; prevod donosimo prema Augustine, The literal meaning of Genesis Vol. 1, Ancient Christian Writers, Volume 41, trans. J. H. Taylor, Newman Press 1982, str. 42–43.

[35] Up. Ivan Kešina, „Stvaranje i evolucija“, Bogoslovska smotra, Vol. 76 No. 2, Split 2006, str. 367.

[36] Grčki izraz “ποιητής”, koji se koristi u prvom članu Simvola Vere, znači „tvorac“, ali i „poeta“, „pesnik“: Bog je Pesnik neba i zemlje, tj. Onaj koji stvara iz ljubavi. Svet je poezija i Tvorac sveta je Veliki Poeta (up. ep. Nikolaj Velimirović, Religija Njegoševa, Glas Crkve, Šabac 1987, str. 19). Bog je Poeta neba i zemlje, bogoslovlje stvaranja je poetsko bogoslovlje.

Izvor: http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/
PDF - http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic5_2009.pdf
HTML - http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/

Pseudonauka i genetika: Miloš Bogdanović i knjiga "Prokletstvo nacije"

Miloš Bogdanović, je autor knjiga "Prokletstvo nacije" i "Blizanac", koje su besplatno dostupne na portalu "Pokret Prosvetiteljstva", a u kojima je predstavljen kao stručnjak koji nam otkriva nova genetska otkrića, mape genetskog porekla Balkanskih i ostalih naroda kao i obilje "naučnih" tvrdnji o mentalnim atributima ljudi koji imaju poreklo tih naroda. Neke od njegovih tvrdnji su da na Balkanu preovlađuje visok nivo autoritarnosti, da "atlantsko-mediteranskom tipu" (starosedeoci Irske i Škotske) pripada i nikšićki i hercegovački tip koji su "visoki, mršavi, ljudi skloni agresiji i željni moći". Autor se takođe poziva i na istraživanja koje navodno pokazuju da Srbi neguju bolesnu vezanost za politiku, da su na neki način ukleti svojim poreklom, da je njihov "problem ne preuzimanja lične odgovornosti" genetske prirode itd.

Pošto mali broj zastupnika Bogdanovićevih teorija uporno pokušava sa njihovom promocijom na raznim forumima i društvenim medijima, došao je trenutak u kome vredi objasniti do koje mere su autorove tvrdnje neosnovane i još manje empirijski dokazane. Pored objašnjenja o čemu se zapravo radi i na kojim osnovama (ili nepostojanju istih) autor gradi svoje argumente, ovo je lepa prilika da se pogleda jedan zaista spektakularan primer pseudonauke.





Koncept "ljudskih rasa" je ideja da se ljudi mogu podeliti u različite grupe populacija na bazi nasleđenih fizičkih karakteristika, anatomskih, kulturnih, etničkiih, genetskih i geografskih razilika. Genetičke studije s kraja 20. veka negiraju postojanje ljudskih genetički različitih rasa, a mnogi naučnici različitih disciplina čak i danas tvrde da su rasne podele ne biloške već kulturne prirode. Tako i jeste izgledalo u samom početku, kada je izašla prva verzija ljudskog genoma, i kada smo imali samo haploidnu sekvencu iz nekolicine ljudi. Međutim, tokom poslednjih 30 godina, mogućnosti izučavanja i sekvenciranja DNK sekvenci je dramatično povećala naše znanje o vezama i istoriji širenja ljudskih populacija na planeti. Pored toga što možemo da pratimo nasleđe po majčinskoj liniji (mitohondrijalna DNK) i očinskoj liniji (Y hromozom), imamo i genom wide studije koje su masivni projekti gde se paralelno proučava na hiljade DNK sekvenci i upoređuju genomi preko 1000 ljudi. Ove studije pokazale su da je varijacija u rasama ipak nešto veća i da se uklapa sa paleontološki otkrivenom istorijom ljudske rase. Baze podataka su javno dostupne, neke od njih ćemo spominjati povremeno.

Važna činjenica je da sve ove studije direktno opovrgavaju tvrdnje koje Bogdanović iznosi u svojim knjigama. Čak i površna upućenost u temu je dovoljna da se uoči dijametralna suprotnost između modernih genetskih nalaza i tvrdnji autora.

Primera radi :

"Takođe, i kod pripadnika žute rase imamo razne podrasne varijacije, pa i kod njih (Eskimi, Turci) srećemo ljude koji imaju dar za lov i izraženu sposobnost za orjentaciju u prostoru kao što je imaju i mnogi afrički crnci".

Ova tvrdnja je dvostruko pogrešna. Kao prvo, u savremenoj genetici ne postoje nikakvi dokazi da određene nacije imaju genetski izražen "dar za lov", niti da imaju bilo kakvu merljivu prednost u orjentaciji u prostoru u poređenju sa drugim nacijama i narodima na svetu. Drugo, Eskimi i Turci su genetski sasvim posebne populacije. Zapravo, Eskimi su genetski povezani sa nacijama severoistočne Azije. Njihovi najbliži rođaci žive u Sibiru (u drastično drugačijim životnim i kulturnim uslovima, sa drastično drugačijom ishranom). Da autor ovde greši najbolje potvrđuju brojne naučne studije koje se bave genetskim poreklom i lingvističkim stablom Američkih naroda. Jedna od svežijih i najopsežnijih je studija "Reconstructing Native American Population History"  (kompletan pdf). Ova studija ujedno predstavlja i sumaciju referenci gomile sličnih studija rađene na ovu temu.

Isto tako ne postoje narodi koji su prirodno dobri stočari, niti posebno vrsni ratari kako autor često naglašava. Prosto rečeno, ni jedna naučna studija nije našla takve posebne sposobnosti, niti postoji realan način da se tako nešto naučno ustanovi. Isto važi i za druge navedene mentalne atribute.

Sledeći primer :

"Takođe, srećemo i tip vođe (atlantski mediteranac), koga odlikuje izražena sposobnost upravljanja, strategije i uticaja. Interesantno je da su Sinidi u Kini istog genetskog porekla sa znatnim delom naših Nikšićana (koji su atlantski mediteranci)".

Neupućenom čitaocu Bogdanovićevih knjiga reč "Sinidi" može zvučati interesantno. Međutim, činjenica je da ova reč nema nikakvo značenje, isto kao i reč "atlantski mediteranci". To su potpuno besmisleni nazivi zasnovani pre svega na pogrešnom razumevanju HLA tipologije (koja predstavlja suštinu autorovih knjiga a koju ćemo ubrzo objasniti, kao i razlog zašto ona ništa ne objašnjava u ovom kontekstu).

Obzervacije o visini, izduženosti glave i maljavosti koje autor navodi, zapravo nisu o nekakvim "Sinidima," već o Kinezima uopšte. Isto važi i za Vjetnamce, Tajlanđane, i mnoge druge nacije. Ove osobine nisu genetske. Čim se popravi ishrana (pre svega čim u detinjstvu budu dostupni dodatni proteini), poveća se i visina, i izduženost glave, i nivo responsivnosti prema testosteronu. Sve to zaista nema nikakve veze sa antigenom A30, a posebno nema ikakve veze sa Bušmenima i Hotentotima kao što autor tvrdi.

Ljudi u Kini jesu istog porekla kao i Nikšićani, u smislu da potiču od iste grupe ljudi koja je napustila Afriku pre nekih 70-tak hiljada godina (u tom smislu svi smo istog porekla), ali svako drugo direktnije povezivanje ove dve grupe je naučno neosnovano i neozbiljno.

Dalje, autor kaže :

"Crnci koji žive u predelima pustinjskog suvog vazduha (Bušmani i Hotentoti) zahtevaju smanjen nivo znojnih žlezda (da bi izbegli dehidrataciju), pa ih adaptiranim za takvu klimu čini tek njihova izmešanost sa elementima žute rase".

Bogdanovićeve tvrdnje o nekakvoj "izmešanosti" Bušmana i žute rase su apsolutno u suprotnosti sa onim kako stvari stoje u realnosti. Istina je da savremene genome-wide studije rađene na preko hiljadu pojedinaca iz 51 različite ljudske populacije - kao što je recimo studija "Worldwide Human Relationships Inferred from Genome-Wide Patterns of Variation" (ceo pdf sa mapom stabla) - pokazuju da Bušmeni i Hotentoti nemaju gotovo nikakvih tragova mešanja sa "žutom rasom" u svom genomu. U donjoj mapi, prikazani kao San (enticitet poznatiji kao Bušmeni) se nalazi u samom korenu stabla. Bušmeni, Bantu i Yoruba nacije su korenska grupa celog čovečanstva, i genomi svih drugih grupa su izvedeni iz osnovnog genoma koga su ove nacije direktno nasledile.

Dendrogram svetskih etničkih grupa. Grane su obojene
prema regionima / kontinentima. ( * predstavlja koren stabla)
Izvor : "Worldwide Human Relationships Inferred from Genome-Wide Patterns of Variation"

Ovo je bilo samo nekoliko primera koje smo izdvojili. Ako bismo krenuli da pojedinačno analiziramo svaku od autorovih tvrdnji ovaj tekst bi morao da postane knjiga. Umesto toga, pokušaćemo da objasnimo gde autor pravi suštinsku grešku na osnovu koje izvlači brojne pogrešne zaključke i na koje sam dalje dodaje mentalne atribute narodima, gradeći time verziju priče onakvu kakvu on želi.

Zastarela HLA tipologija

Human leukocyte antigen (HLA) je sistemski naziv za glavni kompleks histokompatibilnosti kod čoveka (engl. Major Histocompatibility Complex, MHC). Ovaj kompleks predstavlja veliki region gena iliti klaster gena i prisutan je kod mnogih kičmenjaka. Kod sisara, ovaj klaster ima najizrazitiju polimorfnost gena i igra ključnu ulogu u imunom sistemu, autoimunitetu i reproduktivnom uspehu jedinke. Proteini koje enkodiraju geni locirani u MHC nalaze se na površini imunih ćelija i predstavljaju sopstvene i strane antigene (fragmente peptida). Pomoću njih naše imune ćelije uspevaju da prepoznaju i koordinišu ubijanje patogena ili sopstvenih ćelija (ukoliko pronađu neku koja ne funkcioniše ispravno).

Pre oko 30 godina, kada je sekvenciranje DNK bilo jako skupo, HLA antigeni su se lako i jeftino mogli testirati. U populacijama je merena dominantna alela HLA1 gena, i onda su se te alele mapirale na enticitet (Bušmani, Hotentoti, Japanci, itd).

Međutim, još tokom kraja prošlog veka brojne studije (1, 2, 3, 4) su počele pokazivati da je velika polimorfnost HLA gena zapravo posledica balansne selekcije (engl. Pathogen-Driven Balancing Selection, PDBS) i da uopšte nije precizan pokazatelj istorije nasleđa.

Šta je balansna selekcija ?  

Bilo koja infektivna bolest koja može da makar delimično zaobiđe imuni sistem postaje daleko opasnija (i zaraznija). Otud, ako u populaciji dominira jedna varijanta HLA gena, tu populaciju će veoma efikasno napasti bolest koja je evoluirala da tu varijantu zaobiđe. Ta pošast zatim daje selektivnu prednost jedinkama koje nose drugačije varijante HLA gena, i time te druge varijante postaju češće.

Kroz ovaj mehanizam, neprestano se održava velika raznovrsnost HLA varijanti. Koja verzija trenutno dominira u datoj populaciji zavisi najviše od toga koja je poslednja velika bolest (ili najvažniji parazit) koja napada tu populaciju. Dominantnost HLA antigena ne očitava genetsku istoriju populacije, osim u veoma kratkom vremenskom roku.

Upravo tu leži Bogdanovićeva suštinska greška: on u osnovi koristi podatke starih istraživanja o HLA genotipima, na koje je sam dodao gomile potpuno netačnih zaključaka i informacija (po sistemu: ako neka grupa lovi, mora da je "prirodno nadarena za lov" i to mora da ima neke veze sa HLA genotipom). Tako da ispada da prema Bogdanoviću svi ostali geni nisu bitni, niti je bitno da li postoje merenja koja potvrđuju sposobnosti koje on pripisuje različitim nacijama.

Ironija je još veća u tome što Bogdanović u svojim predavanjima (takođe pogledati i njegov snimak emisije u - ni manje ni više nego - naučno obrazovnom programu RTS Srbija) u kojima autor predstavlja kreacionističke ideje u borbi protiv Teorije Evolucije, gde koristi te iste HLA gene kao argument. Pritom potpuno ignorišiću činjenicu da je taj klaster gena jedan od najčvršćih naučnih dokaza o uticaju prirodne selekcije na čoveka do kojih je savremena genetika došla.

Konkretni primeri 

Kao konkretan primer , možemo uzeti HLA-28 antigen. Ova varijanta je praiskonska (potiče od samih početaka ljudske vrste) i prisutna u praktično svim ljudskim populacijama na svetu. Mogu se naći Srbi koji nose ovu varijantu – a mogu se naći i Tunguzi, i Tajlanđani, i Američki Indijanci. Najčešće je prisutan u srednjem istoku, centralnoj Aziji i severoistočnoj Africi.

Bogdanović uzima činjenicu da je HLA-28 često prisutan kod Eskima, Patagonaca i grupe koju on naziva „Nilo-Saharci.“ Za sve ove grupe primećuje da žive lovačkim životom, i otud zaključuje da su one genetski povezane i da imaju zajedničke osobine. Pritom, on ignoriše sve nacije koje se ne uklapaju u njegovu ideju (recimo, visoka učestalost kod pripadnika starih civilizacija srednjeg istoka); ignoriše činjenicu da se radi o sekundarnoj genetskoj promeni (da ovo nije nasleđe, već balansna selekcija); i, najgore od svega, preskače da napomene da doslovno svi drugi geni pokazuju da ovaj zaključak nije istinit.

Još goru situaciju možemo naći u tekstovima kao što je „Govor i Genetika,“ u kojima se pravi veza između jezičkih glasova i HLA haplotipa. Za haplotip B35, Bodanović kaže sledeće:

"Govor i muziku populacije koju odlikuje zajednički antigen HLA-B35, svugde po svetu odlikuje zajednička akcentuacija i intonacija. Možemo je prepoznati u govoru i muzici severne Dalmacije (kod potomaka drevnih Pelazga), na području Peloponeza u Grčkoj, kod današnjih Palestinaca (takođe potomaka drevnih Pelazga sa Krita), na jugu Indije, a takođe i kod naroda latinske Amerike; kod današnjih potomaka Acteka i Maja, i na području ekvatorske jezičke grupe Južne Amerike."

Možemo opet napomenuti da svi drugi geni pokazuju da je ova ideja o poreklu potpuno besmislena. Doslovno možemo da vidimo da veza kakvu Bogdanović zamišlja između Dalmatinaca, Palestinaca i Meksikanaca uopšte ne postoji. Ali pored toga možemo da uočimo još jedan mali problem: Bogdanović se oslanja na zastarele mape HLA haplotipa, i bira pogrešne jezike!

Grupa u kojoj je B35 najčešće prisutan su Uahaka (Oaxaca) plemena iz centralnog Meksika (u kojima 24% populacije nosi ovu varijantu). Uahaka govore tonski jezik (klasa u koju spada na primer Kineski), i imaju muziku drastično drugačiju od onoga što Bogdanović zamišlja. Pored još nekoliko grupa Meksičkih indijanaca, na listi učestalosti B35 antigena slede Malazijska plemena koja govore Minangkabau jezik. Ovaj jezik je opet drastično različit (i od Uahaka jezika, i od Bogdanovićevih ideja), a njihova muzika je klasično Malajska.  U istoj kategoriji učestalosti su i Pakistanski Patani, kao i Kineski Bulang (ili Blang) narod – opet nacije koje su po svim aspektima drastično drugačije od svih ostalih na ovoj listi.

Možemo kao konačni primer navesti i treću kategoriju greške: haplotipovi nisu ograničeni na mali broj koje je Bogdanović izabrao da predstavi na svojim mapama. Recimo, gorepomenuti Uahaka indijanci imaju veoma izražen nivo DRB1*04 alele (koja je deo HLA komplementa), skoro 30%. Ako HLA alele zaista predstavljaju tako važnu oznaku genetske sličnosti kao što Bogdanović tvrdi, druge nacije koje imaju visok nivo DRB1*04 bi trebalo da budu veoma slične Uahakima, zar ne?

Koje su nacije u pitanju? Tajvanski Ami, Ruski Čukči, Jupik narod sa Aljaske, i Italijani sa Sardinije. Ponovo onoliko širok spektar koliko se može zamisliti u okviru ljudske rase. A da i ne pominjemo da se korelacija na osnovu B35 ne slaže sa korelacijom na osnovu DRB1 alela! Iako su geni u okviru istog HLA komplementa, svaki govori potpuno drugačiju priču ako ih analiziramo Bogdanovićevim modelom.

Slična analiza važi i za druge Bogdanovićeve korelacije: on koristi zastarele mape, preskače grupe koje se ne uklapaju u njegovu analizu, i preuveličava detalje koji se mogu interpretirati na način koji njemu odgovara. Cela konstrukcija njegovih teorija predstavlja jednu savršenu oluju pseudonauke: pogrešna interpretacija zastarelih podataka na osnovu netačnog razumevanja uz ignorisanje velike većine postojeće nauke i projekciju željenih zaključaka na celinu.

Autoritarnost ljudi na Balkanu ?

Isto tako, Bogdanovićeva priča o HLA genotipima i mentalnim "sklonostima" ljudi na Balkanu i njihovom nivou autoritarnosti, nema nikakve veze sa realnošću. Ona nije zasnovana ni na čemu osim na bledoj korelaciji zastarelih genotipovanja. Primera radi :

"Najviši nivo autoritarnosti na svetu je pronađen kod srednjoškolske omladine Beograda i Kragujevca u istraživanju koje je radio Nikola Rot 1973/74".

Autor je ovde naveo citat o srednjoškolcima iz 1970-tih, i na osnovu toga treba sada ignorisati hiljade analiza rađenih širom sveta kroz silne decenije od tada? Sve što su čuveni socijalni psiholozi Jost, Haidt, Kruglanski i ostali radili decenijama verovatno bi trebalo da se zaboravi? Još jednom, i ovde mnoge svetske studije pokazuju suprotno od Bogdanovićeve tvrdnje. Dovoljno je pogledati barem svetski democracy index koji takođe uključuje i merenja autoritarnosti stanovništva po državama, da bi se videlo koliko je Balkan daleko od prvog mesta.

Mapa "Democracy index" za 2012 godinu. Zelenija boja označava manje
 autorijanizma u načinu na koji država funkcioniše, crveno je više.
Izvor: Economist Intelligence Unit

Veze između HLA haplotipa i originalnih jezičkih grupa ?

Zastarelu HLA tipologiju (kao osnovni temelj svojih argumenata) Bogdanović koristi i kod analiziranja jezičkih grupa. Uprkos činjenici da ne postoji nikakva veza između HLA haplotipa i originalnih jezičkih grupa. Zašto ? Primera radi, Mađari su genetski bliže Slovenima nego Srbi, a daleko bliže nego Bugari. Istovremeno, Bugari su genetski mnogo bliže Mongolima nego Mađari. A pri svemu tome, Mađari govore jezik ugrofinskog/mongolskog korena, dok Bugari govore Slovenski jezik.

Nasleđivanje jezika i kulture se odvija na potpuno drugačijem nivou od genetskog nasleđivanja. Takođe, ne postoji nikakva realna korelacija između ranih korenskih jezika koji danas preovladavaju, i haplotipskih grupa.

Slično važi i za mnoge parametre oblika lica, o kojima Bogdanović takođe opširno piše. Razvoj donje vilice i viličnih mišića (što strahovito menja ceo oblik lica) zavisi prevashodno od ishrane. Ishrana tvrdom hranom koja se teško žvaće dovodi do razvoja snažnije i izraženije vilice, i šireg oblika lica uopšte. Ishrana mekom hranom, sa druge strane, dovodi do smanjene veličine donje vilice i povučenih zuba (neprirodno meka hrana kojom se ljudi danas hrane je razlog zbog koga veliki broj dece danas mora da nosi proteze, da bi ispravili položaj zuba i proizveli pravilan zagriz.). Poenta je da veliki deo morfoloških osobina u izgledu lica i tela zavisi od ishrane i uslova odrastanja, a ne isključivo od genetike.

Horoskopski znaci, astrologija i antropologija ?!

U svojoj knjizi "Blizanac" autor odlazi čak toliko daleko da počinje tvrditi da je pronašao podudarnost između astrološkog opisa osobina (horoskopskih znakova) i opisa antropoloških tipova (rasa) čije je kretanje i migraciju prethodno sam "utvrdio". Recimo:

"Opis Ovna u horoskopu odgovara opisu gordih i plahoviti dinaraca u realnosti,  Opis Lava odgovara atlantskom mediterancu sklonom nasilju i želji za moć.  Opis Device odgovara hladnom i gestapovskom duhu alpida centralne Evrope.  Opis Ribe odgovara depresivnim istočnim mediterancima, a opis Vage ponositim i sujetnim zapadnim mediterancima...  Opis Blizanca odgovara narcisoidnim i egocentričnim nordidima.  Opis Škorpije odgovara telesnim i osvetoljubivim semitima (armenoidima i orjentalidima).  Opis Strelca odgovara afričkim crncima nilo-saharcima (lovcima) i njihovoj genetskoj braći - kromanjoncima u Evropi (Dalarna u Švedskoj, jugoistočna Srbija, Albanija)..."

Mi se ovde naravno nećemo baviti pseudo naukom prema kojoj planete, tačnije njihova pozicija u trenutku
čovekovog rođenja, imaju presudan uticaj na čovekovu sudbinu. Ali važno je spomenuti da autor nema ništa protiv toga da ako treba i prkosi nekim elementarnim zakonima prirode i da bude u kontradiktornisti sa njima.

Dobro, šta onda znamo o rasama?

To što je HLA tipologija danas neupotrebljiva i što ima autora poput Bogdanovića koji je vaskrsavaju i usput joj kaleme svakakve mentalne atribute, ne znači da ljudske rase zaiste i ne postoje. Kao što je spomenuto u prvom delu ovog teksta, naučnici danas mogu da koriste mnogo naprednije metode za merenja nasleđa. Možemo da sekvenciramo hiljade gena paralelno, plus da pratimo nasleđe po majčinskoj liniji (mitohondrijalna DNK) i očinskoj liniji (Y hromozom). Svo ovo sekvenciranje i jeste pokazalo da HLA alele predstavljaju loš sistem merenja.

Nova genomska poređenja na osnovu celokupnih genoma pojedinačnih "čistokrvnih" pripadnika etničkih grupa u stanju su da odmah prepoznaju ako čak i jedan jedini čovek iz etničkog uzorka ima genetske veze sa bilo kojom drugom nacijom ili grupom. Čak i neke mnogo manje inkluzivne genetske studije su danas toliko precizne da se mogu prepoznati ljudi koji misle za sebe da su članovi grupe iako nisu (usvojena deca, i tome slično).

U stvarnosti, razlike među ljudskim rasama (kao što je već rečeno) se potpuno uklapaju u poznatu evolutivnu istoriju čoveka. Nijedna ljudska grupa nije posebno adaptirana na svoju okolinu, osim u tehnološko / kulturnom pogledu. Sve adaptacije su veoma male, i radi se o standardnoj selekciji iz prethodno postojeće (takođe male) varijacije iz populacije koja je originalno napustila Afriku.

Treba imati i na umu i to da je ova tema poprilično kompleksna i za njeno poznavanje nije dovoljno pročitati samo jednu ili dve studije. U nekim od budućih članaka pisaćemo još o ljudskim rasama. Za sada priložićemo nekoliko studija koje svakako treba uzeti u obzir :

Ethnicity and human genetic linkage maps
(Am J Hum Genet. 2005 February; 76(2): 276–290.) [cela studija]

Genetic Structure, Self-Identified Race/Ethnicity, and Confounding in Case-Control Association Studies
(Am J Hum Genet. 2005 February; 76(2): 268–275.) [cela studija]

The Evolution of Human Genetic and Phenotypic Variation in Africa 
Michael C. Campbell (10.1016/j.cub.2009.11.050) [cela studija]

Global distribution of genomic diversity underscores rich complex history of continental human populations
(Auton A, Bryc K, Boyko AR, Lohmueller, 2009 May;19(5):795-803. doi: 10.1101/gr.088898.108. Epub 2009 Feb 13) [cela studija]

The global pattern of gene identity variation reveals a history of long-range migrations, bottlenecks, and local mate exchange: Implications for biological race [kompletan pdf]
{Keith L. Hunley1,*, Meghan E. Healy, 2009, DOI: 10.1002/ajpa.20932)

Interpreting principal component analyses of spatial population genetic variation
Nature Genetics 40, 646 - 649 (2008)

Takođe, i jedno generalno dobro objašnjenje pojma rase sa genetske tačke gledišta:
Confusions About Human Races, autor R.C. Lewontin

Knjiga: Zašto je evolucija istinita? - Jerry A. Coyne; Mitovi o "slučajnosti" u evoluciji i odnos sa inteligentnim dizajnom

Jerry Coyne, profesor biologije sa Univerziteta u Čikagu, i autor popularnog i istoimenog bloga  objavio je veoma edukativnu knjigu pod nazivom "Zašto je evolucija istinita ?". Danas možda niko više ne bi razmišljao o pisanju knjige sa dokazima da li postoji atom, ili zamislite nešto poput naslova "Da li se Zemlja vrti oko Sunca?". Pa zašto nam je onda kada je i evolucija toliko puta obrazložena i svakodnevno prisutna, i kada čini okosnicu moderne biologije, genetike i medicine, i dalje potrebna knjiga "Zašto je evolucija istinita" ?

Verovatno zato što je situacija sa evolucijom mnogo drugačija. Nijedna druga oblast nauke nije predmet takvog obima nerazumevanja i takvog namernog dezinformisanja. Evolucija je izuzetno osetljiva tema za nas Homo sapiense jer nas dovodi licem u lice sa onim ko smo i koliko smo duboko povezani sa životinjama, biljkama i bakterijama, kao i sa milionima generacija živih bića koja su nekada živeli na ovoj planeti​​. Previše često pominjanje evolucije nekad proizvodi anksioznost i konfuziju, Coyne u svojoj knjizi pokušava da eliminiše tu konfuziju i ujedno izvlači zapanjujući spektar savremenih dokaza koji podržavaju evoluciju. Ova knjiga pokazuje da je evolucija ništa drugo do - činjenica. Činjenica koju treba prihvatiti bez ikakvog straha.

Preuzmi knjigu,  330 strana

Iako sam naziv možda više podseća na propagandu a ne na naučnu literaturu, razlog je taj što Coyne pokušava trgnuti i onaj deo hrišćanske publike koji se i dalje žestoko protivi evoluciji. Takodje, potrebno je razumeti i naučni koncept istine - sva naučna istina je privremena i podložna promeni u svetlu novih dokaza. Ne postoji zvono za uzbunu koje će naučniku dati informaciju da je pogodio cilj niti da je stigao na krajnje odredište.  Zaista, teorija evolucije, kao što se u knjizi može videti, ne razlikuje se od bilo kojeg drugog naučno-teorijskog okvira, i kao takva je predmet stalne modifikacije i promena kako se nove stvari otkrivaju i uče.

Širina i jasnoća objašnjenja kojima autor potkrepljuje evoluciju je impresivna. Hrišćani koji su čak i minimalno zainteresovani za nauku bi joj trebali dati šansu, ili kako on to kaže - pažljivo molitveno razmišljanje. Knjiga je korisna i za rešavanje iskrivljenih i uobičajenih mitova koji su karakteristični za hrišćansku diskusiju teorije evolucije. U prvom delu on razmatra neke od ključnih mitova i ukazuje kako jedino rasprava može da pomogne kreacionistima da dobiju preciznije razumevanje o tome šta evolucija kaže i šta zaista govori. U nastavku smo izdvojili neke od tih mitova.

Mit: Sve u evoluciji se odvija slučajno

Kreacionisti (ali i dobar deo ateista) često karakterišu evoluciju kao da isključuje Boga, jer su navodno varijacije koje čine srce evolucione teorije zapravo "slučajne" i "neplanirane". Oni koriste takve termine da bi ukazali na to da nikakav "viši" plan ne uzrokuje niti upravlja genetskim varijacijama. Medjutim, kako objašnjava Coyne  termin 'slučajno' ovde ima specifično značenje koje je često pogrešno shvaćeno, čak i kod biologa. Ono što jeste je da se mutacije dešavaju - bez obzira na to da li će biti korisne za pojedinca ili ne.Priroda nekad greši i to je činjenica. Nekada (izuzetno retko) neke od tih grešaka mogu pružiti poboljšanja na organizmu ali u većini slučajeva takve greške su neutralne ili štetne.

Uzmimo analogiju sa igrama na sreću. Kockice se bacaju i odredjena kombinacija će doneti dobit kockaru. Ipak, postoji osnovni skup prirodnih zakona i uzroka koji vode do toga zašto su kockice pale baš na taj način, ali ipak kad govorimo o bacanju kockica mislimo na ishod kao slučajan ili neusmeren. Slično tome, postoje uzroci zbog kojih je odredjeni potomak u populaciji organizama dobio neke posebne genetske varijacije u odnosu na ostale.

Zaista, biološki pojam slučajnih mutacija ili neplaniranih mutacija čak ne isključuje Boga kao mogući uzrok takvih varijacija. Biolozi pod tim terminima samo ukazuju na to da su osnovni uzroci ostaviljeni kao otvoreni prema evolucionoj teoriji, jer mehanizam poput prirodne selekcije može da radi sa bilo kojim varijacijama koje su mu dostupne, bez obzira da li su te genetske razlike posledica pogrešnog genetskog kopiranja, kosmičkih zraka ili Boga.

Tipično je za kreacionističke tvrdnje da sve što u evoluciji postoji pridaju - slučajnosti. Nasuprot tome, autor ističe, da iako čak u tehničkom smislu sama varijacija u organizmu nije slučajna (na samom dnu je barem uzrokovana fundamentalnim zakonima fizike, elektromagnetnim interakcijama medju atomima koji dalje utiču na organske molekule, itd), filtriranje te varijacije prirodnom selekcijom koje će proizvesti adaptacije očigledno nije slučajno (str. 119). Varijacije koje je neki organizam primio su indiferentne prema samim potrebama tog organizma, ali filtriranje štetnih varijacija je sve - samo ne slučajno. Tim filtriranjem prirodna selekcija omogućava opstanak i dalju reprodukciju, što svakako nije slučajan ishod.

Mit: Evolucija radi isključivo kroz prirodnu selekciju i slučajne varijacije

Većina hrišćanskih kreacionističkih autora često će u svojim argumentima protiv evolucije koristiti tvrdnje da evolucija koristi isključivo prirodnu selekciju koja deluje na slučajne varijacije i tako kreira biološke promene. Ovo je opet preterano usko vidjenje evolucije, koje je možda u velikoj meri inspirisano i nekim ateistima koji su često opisivali evoluciju da funkcioniše samo kroz prirodnu selekciju. Iako autor takodje fokusira svoja objašnjenja prvenstveno na prirodnoj selekciji, on posebno naglašava da postoji mnogo toga više u evoluciji nego što je "prirodna selekcija koja deluje na slučajnim varijacijama" (npr. str 3, 13, 122-124, 170, 177).

Darvin je takodje tvrdio da je prirodna selekcija najvažniji mehanizam evolucije, ali je naglasio da postoje i drugi mehanizmi, medju njima i jedan mnogo bitan  (npr. seksualna selekcija). Savremeni evolucioni biolozi takodje istražuju komponente evolucije van opsega prirodne selekcije. Genetički drift, na primer, je važna komponenta u evolucionoj teoriji (posebno na molekularnom nivou). Eksaptacija (engl. exaptation) je još jedna važna komponenta u proizvodnji novih struktura sa novim funkcijama.

Dešava se kada funkcija, koja se prvobitno prilagodila tokom prirodne selekcije, dobije sasvim novu ulogu a onda nastavi dalje sa prilagodjavanjem u odnosu na onu početnu funkciju. Jedan primer bi bio perje. Danas je poznato da je većina dinosaurusa mesoždera (teropoda) u koje spada recimo Deinonychus, Velociraptor ali i čuveni  T. rex  bila prekrivena perjem. Perje je verovatno nastalo pod pritiskom prirodne selekcije usled  potrebe bolje toplotne regulacije telesne temperature.

Yutyrannus (u prevodu tiranin sa perjem) je rod tiranosaurusa koji je pronadjen u predelu Kine.
Predstavlja jedan od najvećih fosila dinosaurusa i direktan dokaz da je bio prekriven perjem.

Fosilni zapisi govore da se dinosaurusi prekriveni perjem pojavljuju dosta ranije pre pojave letećih bića. Vrlo je verovatno da je perje eksaptacijom upotrebljeno kasnije za letenje (naravno i letenje ima svoje faze razvoja koje mu prethode). Suština je da je perje dobilo potpuno drugačiju funkciju od svoje prvobitne (grejanje tela) koju je steklo prirodnom selekcijom. Dalje, funkcija perja koje se koristi za letenje se nastavlja opet oblikovati pod selektivnim pritiskom u cilju ostvarivanja preciznije aerodinamike i boljih letačkih performansi.

Mit: Evolucija uvek optimizuje

Skoro sva hrišćanska kritika evolucije usmerena je na ekstremno naglašavanje optimizacije u evoluciji. Prirodna selekcija deluje tako da optimizuje karakteristike vrsta prema njihovom specifičnom okruženju. Medjutim, već duže vreme je poznato da ovakvo tumačenje evolucije ima ozbiljne nedostatke (ovo je inače jedan od razloga zašto je većina svih kreacionističkih i ID napada na evoluciju neubedljiva). Podsetimo se da "prirodna selekcija ne daje savršenu optimizaciju, već samo poboljšanja nad onim što je bilo ranije", više o ovome na strani 13.

"It produces the fitter not the fittest"

Darvin je takodje tvrdio da evolucija ne optimizuje osobine organizama. Umesto toga, on je naglašavao iznova i iznova da evolucija proizvodi samo "dovoljno-dobra" rešenja koje će datom organizmu omogućiti život u odredjenoj ekološkoj niši. Na primer, recimo da neki organizam prilikom rodjenja dobije blagu diferencijalnu prednost u reprodukciji u odnosu na ostale jedinke. Takva (gotovo neprimetna) prednost može biti sve što je potrebno organizmu da ostvari uspešnu penetraciju u svojoj ekološkoj niši, bez ikakve dalje potrebe za modifikovanjem ili optimizovanjem.

Mit: Evolucija je konstantno poboljšanje organizama

Još jedna česta zabluda evolucije u hrišćanskim krugovima je da se organizmi konstantno poboljšavaju tokom evolucije. Coyne lepo pojašnjava da evolucija ne mora nužno značiti da se organizmi stalno poboljšavaju (npr., str.  4, 13, 131-136). I sam Darvin je tvrdio da evolucija gradi rešenja koja su  dovoljno-dobra za preživljavanje u svojim ekološkim nišama a ne podobavezno i bolja od prethodnih. Tačnije, ništa u teoriji evolucije ne podrazumeva obavezno napredovanje od jednostavnih ka složenim oblicima života ili od nižih ka višim oblicima života. Najbolji primer su organizmi koji se i dan danas nisu bitnije menjali.

Ono što evolucija proizvodi su različiti životni oblici (diverzifikacija) od kojih je svaki prilagodjen da opstaje i da se reprodukuje u svom specifičnom okruženju. Ukoliko je organizam tako prilagodjen i ukoliko nema krupnijih promena u njegovom okruženju, takav organizam se neće bitnije "poboljšavati". Zbog toga i ne čudi što danas imamo ekosisteme gde su evolucioni pritisci minimalni (npr. ajkule koje se nisu značajnije promenile u zadnjih 25 miliona godina). Sa druge strane, u ekološkim nišama gde su evolucioni pritisci visoki, kao što je imuni sistem ljudskog organizma u kombinaciji sa širokim repertoarom antibiotika koje smo proizveli, možemo očekivati da vidimo brze promene u mikroorganizmima koji izazivaju bolesti, a to se upravo i dogadja (npr., str 130-132) . Štaviše, ne postoji ništa u evolucionoj teoriji što podrazumeva da vrsta ne može da "deevoluira" iz složenijeg ka jednostavnijim oblicima, ako je to ono što će joj omogućiti bolju prilagodjenost u datom okruženju. Primer su organizmi (najčešće crvi) koji postepeno mogu da izgube svoje oči nakon što duži niz generacija naseljavaju tamne pećine ili muljevita dna reka ili jezera. Čulo vida je energetski skup organ i posedovanje istog ukoliko živite u mulju ne daje vam apsolutno nikakvu prednost.

Slično tome, ne postoji ništa u evolucionoj teoriji što podrazumeva da su preci nekih vrsta u prošlosti trebali biti istrebljeni i dovedeni do izumiranja od strane njihovih "poboljšanih" potomačkih vrsta (iako danas imamo i previše takvih pojednostavljenih hrišćanskih kritika evolucije gde se često govori o nekakvoj vrsti zamene starog sa novim). Da li će se to dogoditi, zavisi pre svega od toga da li će predak i potomak ostati da naseljavaju iste ekološke niše i da li će postati jedan drugom konkurencija unutar svog staništa. Ukoliko se dogodi da potomci razviju osobine koje im omogućavaju da iskoriste različite resurse unutar svoje ekološke niše (one koje ne koriste njihovi preci) nema razloga da se očekuje da će predačka vrsta izumreti, pa čak niti da će biti dovedena blizu izumiranja.

Šta Coyne kaže o inteligentnom dizajnu (ID) ?

Na mnogim mestima on ističe suprotnosti izmedju teorije evolucije i inteligentnog dizajna (ID).Na primer, nauka je utvrdila da izumrle vrste predstavljaju preko 99% svih vrsta koje su ikada živele na Zemlji. To predstavlja ogroman problem za teorije inteligentnog dizajna. Ne izgleda baš tako inteligentno da dizajnirate milione vrsta koje su predodredjene da izumru i da budu zamenjene ostalima od kojih će ogromna većina takodje izumreti i nestati.

Dalje, brojni su primeri "nesavršenog dizajna", neki od primera su ptica kivi koja ima potpuno beskorisna krila. Ovde bi se mogle dodati još mnoge vrste ptica neletačica,  Afrički noj je takodje ptica neletačica. Pored njega tu je južnoamerička rea, australijski emu i naravno pignvini. Možda najbizarniji je novizelandski kakapo, debeo papagaj koji je neletač a koji živi uglavnom na terenu i oostao je veoma ugrožen jer je lak plen za mačke. Sve ove ptice neletačice imaju krila. Kod nekih (kao što je ptica kivi)  krila su veoma mala, svega par centimetara i gotovo neprimetna pod perjem, njena krila nemaju apsolutno nikakvu funkciju i postoje samo kao evolucioni ostaci.

Novozelandska ptica Kivi (Apterygidae),   krila su joj veoma mala,
skrivena pod perjem i potpuno nefunkcionalna

Dok kod drugih, kao što je noj, krila su dobila novu upotrebu. Kod pingvina su takodje pradavna krila evoluirala u peraja, što ptici omogućava da pliva pod vodom i to neverovatnom brzinom. Ono što je bitno, sve ove ptice neletačice imaju potpuno iste kosti koje možemo naći i na krilima kod ptica koje mogu da lete. A to je zato što krila neletačica nisu proizvod namernog i inteligentnog dizajna već evolucije. Uostalom, niti ima posebnog razloga da bi Tvorac koristio potpuno iste kosti na krilima koja lete i na onima koja ne lete, uključujući ovde i kosti peraja.

Medjutim, pristalice inteligentnog dizajna uvek potežu isti argument kada brane ove zakržljale organe. Oni će reći : "Ovi organi nisu beskorisni, oni imaju funkciju!" , ili još češće, "Oni nisu nepotrebni, možda mi još nismo otkrili njihovu pravu ulogu". Tvrdeći ovakve stvari, oni zaprave ne primećuju da potpuno promašuju poentu. Evoluciona teorija nigde ni ne kaže da zakržljali organi nemaju nikakvu funkciju. Organ je zakržljao, ne zbog toga što je on nefunkcionalan već zato što više ne obavlja onu funkciju za koju je evoluirao. Tu postoji bitna razlika. Autor detaljnije objašnjava i kako su neke ptice uopšte izgubile krila i kako je taj proces tekao.

Takodje objašnjava i ostale primere zakržljalih organa. Tu su i kitovi sa zakržljalim karlicama, a tu je i povratni grkljanski živac (engl. recurrent laryngeal nerve) (str. 81-85).

Dalje, autor ovde polako ulazi i u oblast teologije. Objašnjavajući kako pristalice inteligentnog dizajna najčešće izbegavaju pokušaje da identifikuju samog "Dizajnera" , zapravo oni njega uvek vide i opisuju tražeći Boga a ne bilo kakvog drugog visoko-inteligentnog dizajnera. Coyne otvoreno identifikuje ovu vezu i tumači je kroz realne primere.

Odnos kreacionizma i evolucije na početku 21. veka

Ako su ljudi samo jedan od mnogobrojnih rezultata prirodne selekcije, možda uopšte i nismo toliko specijalni koliko mislimo? Možete da zamislite zašto ovo pitanje toliko pogadja mnoge ljude koji misle da smo nastali na poseban i drugačiji način a ne od životinja. Da li naša egzistencija ima ikakvu svrhu ili smisao koji nas razlikuje od drugih bića? Za evoluciju mnogi misle da ugrožava moral. Ako, nakon svega, mi jesmo ništa drugo osim zveri, zašto se onda ne bismo i ponašali kao zveri? Šta nas to može držati moralnima ako nismo ništa više od majmuna sa malo većim mozgom? Ni jedna druga naučna naučna teorija ne doživljava tako jak psihološki otpor.

Jasno je da je najveći deo ovog otpora potiče uglavnom od religije. Vi možete naći religiju bez kreacionizma, ali nikada, nećete naći kreacionizam bez religije. Mnoge religije ne samo da smatraju ljude posebnim, već oštro negiraju evoluciju tvrdeći da smo mi, kao i druge vrste, bili predmet trenutnog stvaranja od strane božanstva. Iako su mnogi religiozni ljudi ipak pronašli način da u svojoj glavi pomire nekako evoluciju sa svojim duhovnim verovanjima, takvo pomirenje na žalost nije moguće ako želite da se doslovce pridržavate opisa stvaranja onako kako ga opisiju neke religije.

Zbog ovoga je otpor prema evoluciji i dalje veoma jak, pogotovo u SAD i Turskoj, gde su uticajna fundamentalistička verovanja. Statistike najbolje pokazuju koliko jak otpor smo u stanju da pružamo  prihvatanju sasvim jednostavnih i očiglednih naučnih činjenica o evoluciji. Uprkos obilju neoborivih dokaza evolucije iz godine u godinu ankete pokazuju da su recimo Amerikanci, posebno depresivno sumnjičavi prema ovoj grani biologije. Godine 2006, na primer, anketa sprovedena na odraslim osobama u 32 države SAD zatražila je da odgovore na tvrdnju, "Ljudska bića, kao što znamo, razvila su se iz ranijih vrsta životinja", odgovor je trebao biti jedan od 3 moguća : smatram da je istina, nije istina ili nisam siguran.

Svega 40% ispitanika - četiri od deset ljudi - je reklo da smatra da je izjava istinita (što je 5% manje u odnosu na 1985. godinu). Ova brojka je gotovo slična sa brojkom onih koji se ne slažu i koji smatraju da je izjava lažna (39%). A ostalih, 21%, jednostavno nisu sigurni. Ovo postaje još zanimljivije kada uporedimo ove statističke podatke sa onima iz drugih zapadnih zemalja. Od ukupno trideset i jedne nacije, jedino Turska, koja je prepuna verskog fundamentalizma, rangirana je niže u prihvatanju evolucije (25% prihvata, 75% ne prihvata). Evropljani, s druge strane, imaju mnogo bolji rezultat, sa preko 80% Francuza, Skandinavaca i Islandjana koji smatraju evoluciju kao istinitu. U Japanu, 78% ljudi se slaže da je čovek evoluirao.

Medjutim, kod evolucije se ne radi o pukom odlučivanju da li je ona istinita ili nije. Da bi čovek bio u stanju da odgovori na to pitanje on mora imati barem neko osnovno predznanje o njoj i šta one uopšte predstavlja. Problem je što evoluciija u nekim zemljama sveta (medju kojima je i SAD) nema čak ni tu mogućnost, ona je nekada branjena da se predaje u državnim školama. Skoro dve trećine Amerikanaca smatra da ako se evolucija predaje u školskim učionicama, onda bi trebao i kreacionizam. Nije iznenadjujuć toliki broj Amerikanaca koji smatra da je ona neistinita ako uzmemo samo u obzir da 12% (jedan od osam) ljudi misli da se evolucija treba učiti bez pominjanja kreacionizma kao nekakve alternative.

Iznenadjuje i to što se takav princip "učiti u školi i jedno i drugo" postepeno širi i na ostale zemlje, uključujući Nemačku i Veliku Britaniju. Primera radi, u Velikoj Britaniji, 2006. godine u anketi BBC-a  2.000 ljudi je upitano da opiše svoje vidjenje o tome kako se život formirao i razvio. Dok 48% prihvata evolucioni pogled, 39%  se opredelilo za kreacionizam ili inteligentni dizajn (ID), dok 13% ne zna. Više od 40% ispitanika smatra da bi se kreacionizam ili inteligentni dizajn trebalo učiti na časovima nauke u državnim školama. To više uopšte nije toliko daleko od statistike u SAD. Danas, neke škole u ​​Velikoj Britaniji predaju inteligentni dizajn kao alternativnu opciju evoluciji.

Uz evangelističko hrišćanstvo koje stiče uporište u kontinentalnoj Evropi, i muslimanskog fundamentalizma koji se širi kroz bliski istok, kreacionizam i dalje stiče dosta novih pristalica. Ono što je ironija, kreacionizam je čak osnovao uporište i na arhipelagu Galapagos. Tu, na samom zemljištu koje simbolizuje evoluciju, na čuvenim ostrvima koja su inspirisala Darvina, sada postoji adventistička škola i predaje naučno neutemeljenu kreacionističku biologiju deci razne veroispovesti.

Pored njenog sukoba sa fundamentalističkim religijama, mnogo konfuzije i nerazumevanja okružuje evoluciju zbog jednostavnog nedostatka svesti o težini i raznovrsnosti dokaza. Nesumnjivo je da neki ljudi jednostavno nisu zainteresovani. Ali kako autor tvrdi postoji i drugi problem, to je nedostatak informacija. Mnogi od njegovih kolega biologa su neupućeni u mnoge linije evolucionih dokaza, čak i većina studenata, koji su navodno saznali za evoluciju još u srednjoj školi, i dolaze na kurseve, ne znaju gotovo ništa o toj centralnoj teoriji biologije. Uprkos široko rasprostranjenom kreacionizmu i njegovom nedavnom potomku, inteligentnom dizajnu, popularna štampa ne pruža gotovo nikakvu pozadinu zašto naučnici prihvataju evoluciju. Nije ni čudo, da mnogi ljudi postaju plen retorike kreacionista i njihovog namernog demoniziranja Darvinizma.

Iako je Darvin bio prvi koji je sastavio i prikupio dokaze za teoriju evolucije, od njegovog vremena naučna istraživanja su strahovito odmakla. U Darvinovo vreme DNK još nije ni bila otkrivena, a danas ta ista DNK otkriva okeane novih i novih dokaza koji dokazuju da je evolucija još u toku. U ovoj knjizi se prepliću mnoge teme iz naučnog rada na polju genetike, paleontologije, geologije, molekularne biologije, anatomije, i razvojne biologije koji ukazuju na "neizbrisiv pečat" evolucije, pečat koji je prvi predložio Darvin a što je jedan od ključnih razloga zašto je njegovo ime toliko pominjano danas.

Seksualna selekcija i genetika

Poglavlja 5, 6 i 7 pokrivaju klasične neontološke argumente (neontologija je oblast biologije koja se za razliku od paleontologije ne bavi bavi pradavnim organizmima, već onima koji danas postoje, tj. skorašnjim organizmima). Ti argumenti obuhvataju argumente iz genetike, teorije nastanka vrsta, i brojne dokaze koje su biolozi dokumentovali u proteklom veku. To je prava snaga ove knjige, jer Coyne i jeste specijalista u ovim oblastima, i ovde se zaista pokazuje njegovo poznavanje "terena". Medju ovim temama je i provokativna rasprava o tome "kako seks upravlja evolucijom", ažuriranje i dopuna argumenata klasične seksualne selekcije koju je Darvin prvi put predstavio, a koja je posebno pojačana radovima genetičara koji su otkrili koliko važan uticaj imaju seksualne rekombinacije na genetičke varijacije i specijacije.

Pretposlednje poglavlje se bavi pitanjem koje najviše uzbudjuje kreacionistički pokret - ljudskom evolucijom. Coyne predstavlja kratak ali jasan pregled svih dokaza iz ljudske anatomije, paleontologije i genetike koje čine našu vezu sa životinjskim carstvom (a naročito carstvom velikih majmuna).

U svom završnom poglavlju, "Evolution Redux" Coyne razmatra neke od glavnih implikacija evolucije, od filozofskih razloga zašto naučnik može reći "evolucija je istinita," do sasvim novih polja evolucione psihologije, sa implikacijama evolucije za širi pogled na svet. Neka vas ne iznenadi što često voli da ubacije kreacionističke tvrdnje unutar poglavlja jer ne samo da želi da raskrinkava većinu njihovih argumenata, već pažljivo uverava čitaoca da sam dodje do zaključka nakon ogromne količine jakih dokaza da se evolucija zaista dogodila. Kao zaključak izdvojićemo pasus sa 222 strane :

Every day, hundreds of observations and experiments pour into the hopper of the scientific literature… and every fact that has something to do with evolution confirms its truth. Every fossil that we find, every DNA molecule that we sequence, every organ system that we dissect supports the idea that species evolved from common ancestors.

Despite innumerable possible explanations that could prove evolution untrue, we don’t have a single one. We don’t find mammals in Precambrian rocks, humans in the same layers as dinosaurs, or any other fossils out of evolutionary order. DNA sequencing supports the evolutionary relationships of species originally deduced from the fossil record.

And, as natural selection predicts, we find no species with adaptations that benefit only a different species. We do find dead genes and vestigial organs, incomprehensible under the idea of special creation. Despite a million chances to be wrong, evolution always comes up right. That is as close as we can get to a scientific fact.

Sve u svemu, Coynova knjigica ima predivno uravnotežen pristup čitaocima, blaga i bez bespotrebnog napadanja kreacionizma, smireno i edukativno štivo za nekoga ko još možda sedi na ogradi izmedju evolucije i kreacionizma. Naravno, kreacionisti će verovatno mrzeti knjigu  (sudeći po brojnim komentarima širom interneta, mnogi su već pokušali da diskredituju autora i slično). No, bez obzira na sve, za nekog čiji um još nije zamagljen verskom dogmatikom knjiga može biti i više nego korisna.