Torbarski vuk: Od izumiranja do ponovnog "oživljavanja" DNK

Priča o izumiranju tasmanijskog vuka (Thylacinus cynocephalus) i pokušaj njegovog kasnijeg "oživljavanja" oslikava i promene kroz koje je ljudska civilizacija prolazila u zadnjih par vekova. Od naseljavanja Evropljana na nove teritorije, pa preko novčanih nagrada za svakog istrebljenog torbarskog vuka , sve do milionskih novčanih nagrada za otkrivanje jedinog preostalog primerka vek kasnije, i na posletku do finansiranja genetskih istraživanja sa ciljem da se DNK istog ako je moguće oživi.

Tasmanijski vuk, torbarski vuk ili poznat još kao tasmanijski tigar (Thylacinus cynocephalus) je bio najveći torbar mesožder savremenog doba, kojeg su istrebili ljudi u 20. veku. Nekada je naseljavao Australiju i Novu Gvineju, a poslednje utočište mu je bila Tasmanija. Na ovom ostrvu nije bilo konkurentskog dinga, pa se tu održao sve do dolaska Evropljana.

Sličan oblik Thylacinusa i psa je posledica konvergentne evolucije

Jednom kada se Australijski kontinent odvojio od Antartika, pre otrpilike 55 miliona godina, ostao je izolovan i torbari koji su živeli na njemu su ostali oslobodjeni od kompetitivnih placentalnih sisara koji su se već razgranali širom ostalih kontinenata.

Torbarski vuk je bio poslednja preživela grana iz nekadašnje torbarske porodice Thylacinidae i roda Thylacinus.Tasmansijki vuk. Kao što se vidi, izgledom je podsećao na vuka ili psa, sa šarama na ledjima sličnim tigrovim. Ta sličnost oblika tela tasmansijkog vuka i psa je posledica konvergentne evolucije o kojoj smo govorili u jednom od ranijih tesktova, a koja se tiče razvoja sličnih osobina i sličnih organa (u ovom slučaju predatorskih) kod vrsta koje nisu medjusobno srodne. 

Torbarski vukovi su bili u stanju da razjape vilice neobično široko – do ugla od 120°, i imao je pokrete slične kengurovom skoku. Imao je krut i pomalo čudan način hoda, pa zbog toga nije mogao da trči velikom brzinom. Bio je sposoban da izvede skok sa dve noge baš kao i kengur. Životinja je takodje mogla da balansira na svojim zadnim nogama i da stoji na njima u kratkim periodima.

Odrasla jedinka bez repa je bila duga oko 1m, dok je samo rep bio dug 50 do 65 cm. Najveći izmereni primerak je bio dužine 290 cm od nosa do repa. Polni dimorfizam je bio slabo izražen – mužjaci su bili nešto veći od ženki. Za razliku od drugih torbara, ženke su imale torbu koja se otvarala prema zadnjem delu tela.
Ženke su radjale do četiri mladunca, nosile ih u torbama do tri meseca. Pri rodjenju su bili slepi i goluždravi, ali su u vreme izlaska iz torbe imali otvorene oči i veoma razvijeno krzno. Torbarski vukovi je bio izraziti mesožder, plen su mu uglavnom bili manji kenguri, valabiji, vombati, ptice i male životinje poput oposuma.

Izumiranje i britanski kolonisti

Torbarski vuk je izbegavao ljude.  Želudac im je bio prilagođen za prihvatanje velike količine hrane odjednom, kao adaptacija za duge periode gladovanja kada je lov bio neuspešan.  Iz Australije je nestao verovatno pre 2000 godina, a sa Nove Gvineje verovatno još ranije. Njegovo izumiranje na tom prostoru se povezuje sa ljudima i dingo psima, koje su oni doveli sa sobom.

Poslednje utočište bila mu je Tasmanija. Na žalost, Britanski kolonisti koji su počeli naseljavati Tasmaniju početkom 19. veka nisu imali milosti ni prema urodjenicima a kamoli prema ovom torbaru.. Gledali su na urodjenike kao na pripadnike niže rase. Oni su predstavljali samo male smedje prepreke u razvoju zemljoradnje i civilizacije. U skladu s takvim stavom Britanci su ih znali goniti u organizovanim hajkama ili ubijati zbog najmanjih prekršaja. Mnogi su pomrli od sifilisa i drugih bolesti koje su doneli Europljani. Tačka bez povratka dostignuta je 1842. godine kad je broj urodjenika od početnih pet hiljada pao na samo trideset. Preostale žene su bile prestare za radjanje djece, a sama kultura je atrofirala.

Jedna od čuvenih fotografija vezana za torbarskog vuka,
nazvana "Mr. Weaver bags a tiger". Uslikana 1869. godine i
jedna od retkih fotografija te životinje a da datira još iz 19. veka

Torbarski vuk je u to vreme smatran za štetočinu koja ubija ovce (iako je decenijama kasnije utvrdjeno da anatomija vilice nije bila u stanju ubiti ovcu već samo manje životinje). Vlada Tasmanije u periodu od 1888. do 1909. plaća po 1 funtu za svaki ubijeni odrasli primerak ove životinje, a za mladunce 10 šilinga. Takodje i tasmanijski emu, njegov omiljen plen, istrebljen je polovinom 19. veka.

Pored istrebljivanja, uništavano mu je i stanište i dovedena konkurencija u vidu pasa a sa njima i nove zarazne bolesti koje su  drastično smanjile brojnost njegove populacije. Poslednja jedinka torbarskog vuka uginula je u Hobartskom zoološkom vrtu 1936. godine. Od tada su prijavljivana brojna nepotvrdjena "vidjenja", ali je 1986. i zvanično proglašen izumrlom vrstom.

Zanimljivo je da je država donela zakon o zaštiti torbarskog vuka samo 2 meseca pre uginuća poslednjeg primerka. Osim starih fotografija, sačuvano je i nekoliko snimaka torbarskih vukova iz zoološkog vrta, medju kojima je i gornji video snimak iz 1933. godine

Milionska nagrada za pronalazača

Do danas je zabeleženo preko 3800 nepotvrdjenih vidjenja torbarskih vukova u Australiji i na Tasmaniji od izumiranja 1936. godine. Ni za jedan jedini slučaj nije pouzdano utvrdjeno da se zaista radi o torbarskom vuku. Neka navodna "vidjenja" su izazvala veliki publicitet. Neki su snimili i filmove o tome. Čak je vlada pokrenula jednogodišnju potragu, ali bez uspeha. Godine 1983, Ted Tarner je ponudio nagradu od 100.000 dolara za dokaz o preživljavanju torbarskog vuka, ali je ona danas van snage.

Trka i pomama za njim se nastavlja, marta 2005, australijski magazin The Bulletin, ponudio je nagradu od 1,25 miliona dolara za hvatanje živog torbarskog vuka. Ponuda je povučena u junu iste godine, a niko nije ponudio dokaz postojanja ove vrste. Ponudjena je i nagrada od 1,75 miliona dolara, od strane Stjuarta Malkolma.

Projekat kloniranja

Australijski muzej u Sidneju je započeo projekat kloniranja torbarskog vuka 1999. godine. Cilj je bio da se iskoristi genetički materijal primerka prezerviranog početkom 20. veka, da bi se klonirale nove jedinke i vrsta spasla od izumiranja.

Štene u etanolu iz kojeg je uzet
primerak DNK - Muzej u Sidneju

Muzej je 2005. objavio da se projekat obustavlja, pošto je izdvojena DNK bila veoma oštećena i neupotrebljiva. Iste godine, obelodanjeno je da je projekat ponovo pokrenut od strane zainteresovanih univerziteta i instituta za istraživanje.

Na posletku, Maja, 2008 godine, časopis Nature objavljuje da su Endru Pask i Merilin Renfri sa Univerziteta u Melburnu uspeli da povrate funkcionalnost gena Col2A1 izdvojenog iz mladunčeta Thylacinusa sačuvanog u etanolu, starog 100 godina. Genetički materijal je funkcionisao za sada samo u genetički modifikovanim miševima.

Iste godine, druga grupa istraživača je uspela da izdvoji i kompletan mitohondrijski genom torbarskog vuka iz dva muzejska primerka. Njihov uspeh nagoveštava da bi bilo moguće izdvojiti celokupan jedarni genom.

Naravno, iako su se mnogi obradovali ovo još ne znači da ljudi biti u stanju da rekreiraju ovog torbara uskoro. Ono što je važno je da je genetska informacija negde ipak bar ostala sačuvana i spašena od potpunog nestanka. A možda i još važnije od toga je cela priča koja treba da nas podseti i na vrste koje još hodaju ovom planetom a na "ivici" su opstanka kojom je hodao i tasmanijski vuk nekada.

Gotovo sve o ovom torbaru, stare fotografije i paleontološki podaci :
http://www.naturalworlds.org/thylacine/index.htm -
Tasmanian tiger gene lives again :

http://www.nature.com/news/2008/080520/full/news.2008.841.html 

Resurrection of DNA Function In Vivo from an Extinct Genome :
http://genome.cshlp.org/content/early/2009/01/12/gr.082628.108